Ruska Volga se "prodavala" i u SAD, ali građani te zemlje nisu mogli da je kupe

Istočnoevropski automobili nisu dobijali mnogo šanse za uspeh na američkom tržištu. Izuzmemo li izvoz "Juga" u SAD, retko koji istočnoevropski proizvođač je uspeo da postigne nešto slično.

U to je vreme pored domaće auto-industrije, jedino je japanska bila dovoljno snažna za tržišno nadmetanje.

Danas su tu i te kako prisutne i korejske marke, a počela su da stižu i kineska vozila.

Negde između tih osamdesetih i dolaska novih marki, na američkom tržištu su se pojavila i ruska vozila, piše Index.hr. Bolje rečeno, vozila su bila prisutna na američkom tlu.

Iza projekta uvoza ruskih proizvoda bio je Holt Hikmen koji je početkom milenijuma sa ruskim industrijalcima odlučio da produbi saradnju, pa je osnovao firmu East Motors i otvorio salon automobila.

U izložbenom prostoru salona, na površini nešto većoj od 220 kvadrata, bilo je izloženo nekoliko primeraka dostavnih vozila i minibusa GAZelle, GAZ Sobol monovolumen, kao i nekoliko primeraka modela GAZ-3111 kod nas poznatijeg kao Volga.

Zanimljivo je da se radi o predserijskom modelu proizvedenom u manje od 500 jedinica koji na kraju i nije u potpunosti zaživeo zbog bankrota kompanije.

Bez obzira na cenu, drastično zastareli automobili teško bi mogli da nađu put do kupca na američkom tržištu, gde na kraju krajeva i nisu mogli proći zbog bezbednosnih i emisionih standarda.

Nudili su se po početnoj ceni od oko 5.000 dolara, što bi i u današnjim okvirima bilo manje od trenutno najjeftinijeg modela, Mitsubishija Mirage (Spacestar).

Osim nekonkurentne tehnologije, ovi su automobili imali još jednu prepreku. Naime, politika salona je bila da se automobili ne prodaju američkim građanima.

Štaviše, sva stakla salona bila su zatamnjena, pa ni prolaznici nisu mogli da bace oko na ponosne predstavnike ruske auto-industrije.

Priča ide dalje. Ovaj salon je trebalo da postane reprezentativno mesto preko kojeg bi se južnoamerički distributeri upoznavali sa asortimanom GAZ-a i nudili ga na svojim tržištima.

Do tada je konkurencija iz VAZ-a na tržište Južne i Srednje Amerike (tokom dve decenije, 1980 - 2000.) plasirala oko 600.000 automobila.

Sad je i GAZ hteo deo kolača, a ideja je bila da vozila putuju iz Estonije brodom do Baltimora u SAD i potom da se šalju na spomenuta tržišta u razvoju.

Salon u Fort Vortu je trebalo da bude samo baza za buduće operacije.

East Motors je imao plan da godišnje plasira oko 25.000 GAZ-ovih vozila "preko bare" do navedenih tržišta. Sudeći po nedostatku bilo kakvih daljnjih informacija, posao je propao, a ne zna se ni sudbina vozila koja su se nalazila u salonu.