Руска Волга се "продавала" и у САД, али грађани те земље нису могли да је купе

Источноевропски аутомобили нису добијали много шансе за успех на америчком тржишту. Изузмемо ли извоз "Југа" у САД, ретко који источноевропски произвођач је успео да постигне нешто слично.

У то је време поред домаће ауто-индустрије, једино је јапанска била довољно снажна за тржишно надметање.

Данас су ту и те како присутне и корејске марке, а почела су да стижу и кинеска возила.

Негде између тих осамдесетих и доласка нових марки, на америчком тржишту су се појавила и руска возила, пише Index.hr. Боље речено, возила су била присутна на америчком тлу.

Иза пројекта увоза руских производа био је Холт Хикмен који је почетком миленијума са руским индустријалцима одлучио да продуби сарадњу, па је основао фирму Еаст Моторс и отворио салон аутомобила.

У изложбеном простору салона, на површини нешто већој од 220 квадрата, било је изложено неколико примерака доставних возила и минибуса GAZelle, ГАЗ Собол моноволумен, као и неколико примерака модела ГАЗ-3111 код нас познатијег као Волга.

Занимљиво је да се ради о предсеријском моделу произведеном у мање од 500 јединица који на крају и није у потпуности заживео због банкрота компаније.

Без обзира на цену, драстично застарели аутомобили тешко би могли да нађу пут до купца на америчком тржишту, где на крају крајева и нису могли проћи због безбедносних и емисионих стандарда.

Нудили су се по почетној цени од око 5.000 долара, што би и у данашњим оквирима било мање од тренутно најјефтинијег модела, Mitsubishija Мираге (Спацестар).

Осим неконкурентне технологије, ови су аутомобили имали још једну препреку. Наиме, политика салона је била да се аутомобили не продају америчким грађанима.

Штавише, сва стакла салона била су затамњена, па ни пролазници нису могли да баце око на поносне представнике руске ауто-индустрије.

Прича иде даље. Овај салон је требало да постане репрезентативно место преко којег би се јужноамерички дистрибутери упознавали са асортиманом ГАЗ-а и нудили га на својим тржиштима.

До тада је конкуренција из ВАЗ-а на тржиште Јужне и Средње Америке (током две деценије, 1980 - 2000.) пласирала око 600.000 аутомобила.

Сад је и ГАЗ хтео део колача, а идеја је била да возила путују из Естоније бродом до Балтимора у САД и потом да се шаљу на споменута тржишта у развоју.

Салон у Форт Ворту је требало да буде само база за будуће операције.

Еаст Моторс је имао план да годишње пласира око 25.000 ГАЗ-ових возила "преко баре" до наведених тржишта. Судећи по недостатку било каквих даљњих информација, посао је пропао, а не зна се ни судбина возила која су се налазила у салону.