Srbija i globalni pohod na strateške sirovine

Često možemo naići na termine geopolitika energenata, geopolitika nafte i uvek se u središtu nalazi interes za strateškom kontrolom određenih sirovina. Ko kontroliše sirovine kontroliše i odluke povezane sa njima. Nacionalna moć i otpornost svoje uporište ima na kontroli teritorije, puteva i sirovina. Pogledajmo samo destruktivni potencijal Huta iz Jemena. To više nisu „tamo neki“ Huti već remetioci svetske ekonomije, uzurpatori plovnih puteva i energetskih i internet koridora. Ukoliko sa druge strane pogledamo zemlje bogate naftom lako ćemo izmeriti njihov globalni i asimetrični uticaj koji mogu projektovati.

Geopolitičke tenzije dovele su do toga da se pored spiska neprijateljskih zemalja prave i spiskovi kritičnih sektora, a i strateških sirovina. Globalna međuzavisnost je dovela do toga da retko koja zemlja osim Amerike i Rusije može za sebe kazati da je samodovljna. U samom zenitu „odvezivanja“ Evrope od Kine odigrava se i Velika zelena utakmica. Centar te Zelene utakmice su retke, strateške sirovine. Evropa se kasno probudila i shvatila da ne poseduje autonomnost u pogledu retkih materijala. Što je fatalno ograničenje ukoliko znamo da je i odbrana pod znakom pitanja. 

Tokom minulih decenija  EU je razvila tri zavisnosti, energetsku od Rusije, vojnu od Amerike i sirovinsko-proizvodnu od Kine. Usled pandemije Kovid-19, rata u Ukrajini ali i geopolitičkih tenzija pojavila se potreba održavanja kritičnih lanaca snabdevanja. Industrijska i ekonomska zavisnost EU se doživljava kao strateška ranjivost. Usled odsustva međusobnog dijaloga, uzajamnog nepoverenja i lekcija iz prošlosti EU se okreće izgradnji sopstvenih i pouzdanih lanaca snabdevanja.  

Strateška partnerstva zahvataju geografski udaljene prostore poput Mongolije i Latinske Amerike. Svima je cilj da obezbede dovoljno strateških sirovina. Jedna od tih sirovina koja se nalazi u centru, pomenute Velike zelene utakmice, je litijum. Ova sirovina nalazi se na spisku kritičnih sirovina i predstavlja pitanje nacionalne bezbednosti. Važnost litijuma je posledica strateške odluke auto industrije. Ceo koncept se zasniva na litijumskim baterijama i za dugo vremena ni jedna druga alternativa nije ni na vidiku. Na Evropskom kontinetu je u planu izgradnja 50 gigafabrika do 2030.godine.  13% evropskih kapaciteta za litijumske baterije nalazi se u Centralno i Istočnoj Evropi. Mađarska je uspela da obuhvati 5.5% evropskih ukupnih kapaciteta. Prema podacima Blumberga NR Kina je 2022. godine kontrolisala 77% svetskog proizvodnog kapaciteta litijumskih baterija. U odnosu na NR Kinu Evropa predstavlja statističku grešku uprkos kolosalno najavljivanim projektima. Samo u ovom trenutku u Evropi je aktivno 14 rudarskih projekata i samo jedan koji je stopiran, u Srbiji.  

Geopolitički rizici su doveli do toga da se više niko ne može oslanjati na lance snabdevanja koji nisu deo njegovog političkog kruga odnosno savezništva. Ni jedna NATO članica ne kupuje oružje ako 40% lanca snabdevanja nije pod njenom kontrolom. Isto je i sa litijumom kao kritičnom sirovinom. Kreatori nacionalne bezbednosti više nemaju dileme da je strateško snabdevanje prvoklasna poluga pritiska. Zato je obezbeđivanje kritičnih lanaca snabdevanja i postizanje ekonomske bezbednosti postavljeno kao cilj u mnogim strateškim dokumentima, od kojih je CRMA (Zakon o kritičnim rektim sirovinama EU) od velikog značaja i za Srbiju jer se među kritičnim sirovinama nalazi litijum. Električni automobili, računari, električni bicikli, solarni paneli i pametni telefoni-svi sadrže kritične sirovine, tj. litijum-jonske baterije. Samim tim njihova nabavka je ključna za ekonomsku bezbednost i otpornost kao i tehnološko vođstvo. 

Celokupna Zelena tranzicija nije prepuštena stihiji. Evropska unija nastoji da utakmicu ograniči strogim pravilima koja se vode principom da Zelena utakmica ne može praviti više štete od koristi. Ključni kriterijumi se odnose na to da projekti budu tehnički ostvarljivi u razumnom roku, budu implementirani na održiv način (ekološki bezbedan način). Zanimljivo da je procedura za projekte strateških sirovina u EU značajno smanjena i sada iznosi 12 do 14 meseci, a nekada je minimum bio 30 meseci. Očigledno je da tehnološki napredak i dostupnost tehnologije smanjuje potrebno vreme implementacije. Kao jedan od mehanizama za zaštitu održivosti pojavio se i institut „baterijskog pasoša“. „Naš opšti cilj je da izgradimo snažniju industriju reciklaže u EU, posebno za litijum, i konkurentan industrijski sektor u celini, što je ključno u narednim decenijama za energetsku tranziciju i stratešku autonomiju našeg kontinenta. Mere bi mogle da postanu merilo za celokupno globalno tržište baterija“, rekao je Ahil Varijati, član Evropskog parlamenta. 

“Baterijski pasoš” je upravo jedna od  mera koja garantuje sertifikaciju lanca snabdevanja. Glavna stvar se odnosi na to da baterijski proizvod koji se stavlja na evropsko tržište nije pretnja za  društveni I ekološki opstanak tokom svoje proizvodnje. Postavljen je zahtev da proces od rudarstva do baterija ne sme predstavljati rizik za ekologiju i čoveka.  Na ovaj način podiže se celokupan standard poslovanja onih koji žele da pristupe najbogatijem tržištu. Posledice jedne ovakve regulative odnose se i na eksterne partnere koji su deo lanca snabdevanja. Pored ovog najinteresantnijeg dela za srpsku javnost koja još uvek u izmaglici luta između činjenica i mitova o litijumu, ovaj “baterijski pasoš” sadrži druge važne informacije o reciklaži, karbonskom otisku, ispravnosti baterije I bezbednosti.

EU na jedan elegantan način podizanjem trgovinskih i ekoloških barijera eliminiše rivale sa evropskog tržišta. Odnosi Kine i Evrope u godinama pred nama neće biti bolji već vrlo zategnuti shodno strategiji de-riskinga. Istovremeno Ursula fon der Lajen najavljuje uvođenje carinskih barijera na kineska električna vozila usled nelojalne konkurencije. Ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović na Kopaonik biznis forumu iznosi podatak da bi Srbija mogla da snabdeva 20% tržišta EU, Velike Britanije i Norveške sa količinama litijuma koje poseduje. Upravo evropsko tržište predstavlja garanciju primene svih dostupnih standarda bezbednog rudarstva i proizvodnje baterija. Kineski proizvođači van Evrope ovu meru nazivaju zelena barijera i svoju proizvodnju premeštaju u Evropu. BYD i CATL kineske grupacije otvaraju fabrike u Centralnoj Evropi, Mađarska je privukla 7,3 milijardi evra u fabriku litijumskih baterija u Debrecinu.  Indijska grupacija TATA ulaže 5,2 milijardi dolara u Velikoj Britaniji, početak rada fabrike kapaciteta 60GWh je 2025.godina. Oni koji su evropska konkurencija sada ulažu i zapošljavaju na evropskom kontinentu. 

Za našu zemlju se otvara jedna iznenadna prilika koja se izrodila kao posledica zategnutih odnosa velikih sila. Mnoga ograničenja koja se uspostavljaju predstavljaju srpsku komparativnu prednost. Nije isto da li se litijum odnosi za Kinu ili Evropu, nama je važna nacionalna i nadnacionalna regulativa koja garantuje bezbednosni standard proizvodnje. Istovremeno nije isto da li će se u Srbiji otvoriti gigafabrika kao u ostatku Evrope ili neće. Ukoliko je taj ekološki standard moguće zadovoljiti u Evropi onda je u potpunosti neodgovorno ne iskoristiti priliku da pojačamo svoj ekonomski i politički uticaj. „Pasoš za baterije“ predstavlja još jednu od garancija koju je izrodila geopolitička konkurencija i potreba za neprikosnovenom zaštitom ekologije.

Autor: Darko Obradović
Autor studije Uticaj litijuma na stratesku bezbednost