Србија и глобални поход на стратешке сировине

Често можемо наићи на термине геополитика енергената, геополитика нафте и увек се у средишту налази интерес за стратешком контролом одређених сировина. Ко контролише сировине контролише и одлуке повезане са њима. Национална моћ и отпорност своје упориште има на контроли територије, путева и сировина. Погледајмо само деструктивни потенцијал Хута из Јемена. То више нису „тамо неки“ Хути већ реметиоци светске економије, узурпатори пловних путева и енергетских и интернет коридора. Уколико са друге стране погледамо земље богате нафтом лако ћемо измерити њихов глобални и асиметрични утицај који могу пројектовати.

Геополитичке тензије довеле су до тога да се поред списка непријатељских земаља праве и спискови критичних сектора, а и стратешких сировина. Глобална међузависност је довела до тога да ретко која земља осим Америке и Русије може за себе казати да је самодовљна. У самом зениту „одвезивања“ Европе од Кине одиграва се и Велика зелена утакмица. Центар те Зелене утакмице су ретке, стратешке сировине. Европа се касно пробудила и схватила да не поседује аутономност у погледу ретких материјала. Што је фатално ограничење уколико знамо да је и одбрана под знаком питања. 

Током минулих деценија  ЕУ је развила три зависности, енергетску од Русије, војну од Америке и сировинско-производну од Кине. Услед пандемије Ковид-19, рата у Украјини али и геополитичких тензија појавила се потреба одржавања критичних ланаца снабдевања. Индустријска и економска зависност ЕУ се доживљава као стратешка рањивост. Услед одсуства међусобног дијалога, узајамног неповерења и лекција из прошлости ЕУ се окреће изградњи сопствених и поузданих ланаца снабдевања.  

Стратешка партнерства захватају географски удаљене просторе попут Монголије и Латинске Америке. Свима је циљ да обезбеде довољно стратешких сировина. Једна од тих сировина која се налази у центру, поменуте Велике зелене утакмице, је литијум. Ова сировина налази се на списку критичних сировина и представља питање националне безбедности. Важност литијума је последица стратешке одлуке ауто индустрије. Цео концепт се заснива на литијумским батеријама и за дуго времена ни једна друга алтернатива није ни на видику. На Европском континету је у плану изградња 50 гигафабрика до 2030.године.  13% европских капацитета за литијумске батерије налази се у Централно и Источној Европи. Мађарска је успела да обухвати 5.5% европских укупних капацитета. Према подацима Блумберга НР Кина је 2022. године контролисала 77% светског производног капацитета литијумских батерија. У односу на НР Кину Европа представља статистичку грешку упркос колосално најављиваним пројектима. Само у овом тренутку у Европи је активно 14 рударских пројеката и само један који је стопиран, у Србији.  

Геополитички ризици су довели до тога да се више нико не може ослањати на ланце снабдевања који нису део његовог политичког круга односно савезништва. Ни једна НАТО чланица не купује оружје ако 40% ланца снабдевања није под њеном контролом. Исто је и са литијумом као критичном сировином. Креатори националне безбедности више немају дилеме да је стратешко снабдевање првокласна полуга притиска. Зато је обезбеђивање критичних ланаца снабдевања и постизање економске безбедности постављено као циљ у многим стратешким документима, од којих је ЦРМА (Закон о критичним ректим сировинама ЕУ) од великог значаја и за Србију јер се међу критичним сировинама налази литијум. Електрични аутомобили, рачунари, електрични бицикли, соларни панели и паметни телефони-сви садрже критичне сировине, тј. литијум-јонске батерије. Самим тим њихова набавка је кључна за економску безбедност и отпорност као и технолошко вођство. 

Целокупна Зелена транзиција није препуштена стихији. Европска унија настоји да утакмицу ограничи строгим правилима која се воде принципом да Зелена утакмица не може правити више штете од користи. Кључни критеријуми се односе на то да пројекти буду технички остварљиви у разумном року, буду имплементирани на одржив начин (еколошки безбедан начин). Занимљиво да је процедура за пројекте стратешких сировина у ЕУ значајно смањена и сада износи 12 до 14 месеци, а некада је минимум био 30 месеци. Очигледно је да технолошки напредак и доступност технологије смањује потребно време имплементације. Као један од механизама за заштиту одрживости појавио се и институт „батеријског пасоша“. „Наш општи циљ је да изградимо снажнију индустрију рециклаже у ЕУ, посебно за литијум, и конкурентан индустријски сектор у целини, што је кључно у наредним деценијама за енергетску транзицију и стратешку аутономију нашег континента. Мере би могле да постану мерило за целокупно глобално тржиште батерија“, рекао је Ахил Варијати, члан Европског парламента. 

“Батеријски пасош” је управо једна од  мера која гарантује сертификацију ланца снабдевања. Главна ствар се односи на то да батеријски производ који се ставља на европско тржиште није претња за  друштвени И еколошки опстанак током своје производње. Постављен је захтев да процес од рударства до батерија не сме представљати ризик за екологију и човека.  На овај начин подиже се целокупан стандард пословања оних који желе да приступе најбогатијем тржишту. Последице једне овакве регулативе односе се и на екстерне партнере који су део ланца снабдевања. Поред овог најинтересантнијег дела за српску јавност која још увек у измаглици лута између чињеница и митова о литијуму, овај “батеријски пасош” садржи друге важне информације о рециклажи, карбонском отиску, исправности батерије И безбедности.

ЕУ на један елегантан начин подизањем трговинских и еколошких баријера елиминише ривале са европског тржишта. Односи Кине и Европе у годинама пред нама неће бити бољи већ врло затегнути сходно стратегији де-рискинга. Истовремено Урсула фон дер Лајен најављује увођење царинских баријера на кинеска електрична возила услед нелојалне конкуренције. Министарка рударства и енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић на Копаоник бизнис форуму износи податак да би Србија могла да снабдева 20% тржишта ЕУ, Велике Британије и Норвешке са количинама литијума које поседује. Управо европско тржиште представља гаранцију примене свих доступних стандарда безбедног рударства и производње батерија. Кинески произвођачи ван Европе ову меру називају зелена баријера и своју производњу премештају у Европу. BYD и ЦАТЛ кинеске групације отварају фабрике у Централној Европи, Мађарска је привукла 7,3 милијарди евра у фабрику литијумских батерија у Дебрецину.  Индијска групација ТАТА улаже 5,2 милијарди долара у Великој Британији, почетак рада фабрике капацитета 60GWh је 2025.година. Они који су европска конкуренција сада улажу и запошљавају на европском континенту. 

За нашу земљу се отвара једна изненадна прилика која се изродила као последица затегнутих односа великих сила. Многа ограничења која се успостављају представљају српску компаративну предност. Није исто да ли се литијум односи за Кину или Европу, нама је важна национална и наднационална регулатива која гарантује безбедносни стандард производње. Истовремено није исто да ли ће се у Србији отворити гигафабрика као у остатку Европе или неће. Уколико је тај еколошки стандард могуће задовољити у Европи онда је у потпуности неодговорно не искористити прилику да појачамо свој економски и политички утицај. „Пасош за батерије“ представља још једну од гаранција коју је изродила геополитичка конкуренција и потреба за неприкосновеном заштитом екологије.

Аутор: Дарко Обрадовић
Аутор студије Утицај литијума на стратеску безбедност