Šta ako Srbija pređe samo na "ZELENU ENERGIJU"? Poguban scenario koji bi koštao milijarde!
Proizvodnja samo "zelene" energije, zvuči fantastično i optimistično, ali koliko je to realno u Srbiji?
Pojedinci vođeni raznim interesima zagovaraju potpuno gašenje termoelektrana i kopova, iako je izvesno da bi stabilnost snabdevanja bila ozbiljno ugrožena. Scenario bi bio poguban - Srbija bi postala zavisna od uvoza električne energije, struja bi znatno poskupela i bez posla bi ostalo više desetina hiljada ljudi. Posledice bi bile nemerljive.
EPS je uložio više od 500 miliona evra u projekte zaštite životne sredine. Ugrađeni su moderni filteri u sve termoelektrane i emisije praškastih materija smanjene za 87 odsto. Izgrađen je sistem odsumporavanja u TE "Kostolac B", grade se sistemi za najveće srpske elektrane u Obrenovcu, a planirani su projekti i za ostale. Rezulat će biti 20 puta manje emisije SO2.
Iako nije popularno, mora se reći da, ako bi se Srbija preko noći odrekla uglja, to bi slomilo prvo "Elektroprivredu Srbije", koja daje oko devet odsto ukupnih prihoda državnog budžeta, iz kojeg se finansiraju penzije, bolnice, škole. EPS, kao najveća državna kompanija, iz domaćih resursa, uglja i vode, proizvodi dovoljno električne energije za potrebe srpskog tržišta. Oko 30 odsto dobija se u hidroelektranama, dok bazu proizvodnje čini šest termoelektrana na ugalj koje daju oko 70 odsto električne energije.
Ukoliko bi se istovremeno zatvorili svi EPS-ovi termokapaciteti, Srbija bi morala da uveze oko 25 milijardi kilovat-sati električne energije godišnje, što bi po trenutnim tržišnim cenama od oko 50 evra po megavat-satu koštalo oko 1,25 milijardi evra. Ako se i zanemari to da trenutno ne postoje tehnički kapaciteti prenosne mreže da se uveze tolika količina kilovata, bez termoelektrana bi elektroenergetski sistem bio ozbiljno ugrožen.
Gašenje termoelektrana bio bi poseban udar i na državni budžet, a procena je da bi se smanjile uplate za više od 20 milijardi dinara. Učešće bruto dodatne vrednosti EPS u BDP Srbije je oko 2,7 odsto, a sa uvozom struje umesto proizvodnje TE na ugalj, učešće bi se smanjilo na svega oko jedan odsto.
- Svedoci smo agresivnog lobiranja protiv električne energije proizvedene iz uglja. U javnosti se plasira mišljenje da je EPS "državni neprijatelj broj 1", koji nas zasipa pepelom i štetnim česticama i da zbog rada termoelektrana ljudi masovno umiru. Prenebregavaju se činjenice da EPS modernizuje postrojenja i ugrađuje filtere i sisteme za odsumporavanje, da su pepelišta uređena tako da vetar ne podiže oblake pepela - kaže Jelica Putniković, energetski stručnjak sa portala "Energija Balkana".
Gašenje termoelektrana i kopova dovelo bi do toga da oko 17.000 ljudi u EPS ostane bez posla, a indirektno mnogo više, jer je preko izvođačkih firmi godišnje angažovano oko 45.000 ljudi. Oko 150 domaćih firmi iz mašinskog, elektro i građevinskog sektora radi za termo i rudarski sektor EPS i oko 200 miliona evra godišnje ide tim firmama.
Sagovornica dodaje da se zanemaruje i činjenica da je EPS još od devedesetih godina prošlog veka dodeljena uloga državnog čuvara socijalnog mira i standarda najsiromašnijih. Država je nekoliko godina otezala sa povećanjem naknade za zelenu struju, koja se kao fid-in tarifa isplaćuje proizvođačima iz obnovljivih izvora. EPS, koji je prinuđen da otkupljuje tu struju, morao je iz sopstvene kase da im isplati podsticaje gubeći oko 100 miliona evra na godišnjem nivou. Da je samo taj novac potrošen za modernizaciju kapaciteta, danas bi još bolje ispunjavala ekološke standarde.
Putnikovićeva navodi da zagovornici "zelene" energije bez pravih argumenata izjavljuju da bi Srbija mogla da proizvede dovoljno struje i kada ugasi termoelektrane:
- Danska, na primer, svojom proizvodnjom iz energije vetra i sunca prošle godine je mogla da podmiri 62 odsto svojih potreba i manjak struje nadomešta uvozom iz francuskih nuklearki. Sve se, dakle, svodi na zagovaranje uvoza.
Kao zamena za ugalj predlažu se gas i novi kapaciteti za OIE, ali to rešenje podrazumeva investicije više od šest milijardi evra samo za nove elektrane od 3.000 MW na gas i po 2.000 MW na vetar i sunčevu energiju. Godišnji trošak za uvoz gasa bio bi oko milijardu evra i sve bi to platili građani kroz cenu struje. Zamenski kapaciteti mogu biti i velike hidroelektrane, ali je u Srbiji većina ekonomski isplativog hidropotencijala već iskorišćena.
Predsednik Društva termičara Srbije prof. dr Milan Radovanović ističe da bi gašenje TE i zatvaranje kopova uglja doveli do potpune energetske zavisnosti Srbije od uvoza:
- To bi bilo pogubno ne samo za EPS, već i za državu i privredu, a samim tim i za građane. Do sada smo bili energetski zavisni po pitanju nafte i gasa, jer te resurse nemamo, ali one koje imamo treba pametno da koristimo. Niko ne zagovara niti propagira veće korišćenje uglja, već je neophodno strateški započeti prebacivanje na obnovljive izvore energije.
