Kako utiču na ekologiju i okruženje? Da li su štetni? Sve što trebate da znate o solarnim panelima
Solarni moduli proizvode električnu energiju bez emisije ugljen-dioksida
Solarni paneli trebalo bi da pomognu u zaštiti klime. Da li oni mogu da se recikliraju? Ili popravljaju? Šta uraditi s toksičnim materijalom? I kako sve to na kraju utiče na ekologiju?
SRBIJA MENJA I MODERNIZUJE SVOJ IZGLED! Vučić najavio nova ulaganja "Stižu nove investicije za Bajinu Baštu i zapadnu Srbiju"
PREVIŠE ZLOUPOTREBA ZA KRATKO VREME: Hasan Hanić treba da podnese ostavku! (FOTO)
KONKURSI ZA PROZORE I VRATA U 12 OPŠTINA: Ko će prvi dobiti i po 430 evra za stolariju - ova četiri grada već su spremna
Solarni moduli proizvode električnu energiju bez emisije ugljen-dioksida. Ali za proizvodnju modula, kablova, postolja i ostalih delova troši se energija - koja se delimično dobija i uz emisiju CO2.
Naročito mnogo energije "proguta" proizvodnja silicijuma, stakla i aluminijuma koji se koriste u panelima. To koliko je njihova proizvodnja "održiva", zavisi i od "mešavine" struje koja se koristi. U Kini se u velikoj meri koristi struja dobijena sagorevanjem uglja, pokazuju podaci iz studije nemačkog Saveznog ureda za životnu sredinu (UBA). Takav način proizvodnje podrazumeva emisiju i do 40 odsto više CO2 nego u procesu proizvodnje modula u evropskoj energetskoj mreži, piše Dojče Vele.
U zavisnosti od vrste panela i mestu na kojem se oni montiraju, moduli tek nakon pet do 25 meseci korišćenja uspevaju da proizvedu onoliko energije koliko je bilo potrebno da se proizvedu.
Prvi solarni moduli s "priključkom" na strujnu mrežu instalirani su u Nemačkoj i drugim zemljama osamdesetih godina prošlog veka. Neki od tih njih još uvek su u funkciji. Na neke od novih modula daje garancija za period i do 30 godina.
Solarne ćelije mogu da traju i duže. Moduli kod kojih je sa zadnje strane ugrađeno staklo naročito su robusni i danas se upravo ta vrsta sve više proizvodi. Što je moguće duži vek trajanja solarnih postrojenja ekološki i te kako ima smisla, jer se tako smanjuje emisija CO2, a istovremeno i troškovi proizvodnje struje.
Solarni paneli konstruisani su vrlo jednostavno. Sastoje se od specijalne staklene ploče koja propušta svetlost, ispod koje je plastična folija (EVA) koja takođe propušta svetlost, silicijumska ćelija širine od samo dva milimetra sa sasvim tankim metalima i provodnicima struje. Iza ćelije je ponovo plastična folija (EVA), a onda, sa zadnje strane, posebna zaštitna folija ili staklo. Sve to međusobno je povezano i po pravilu se nalazi u aluminijskom okviru.
Solarni moduli veoma su robusni, a kvarovi su retki. Ako ipak do njih dođe, popravke su uglavnom moguće.
Ako pukne staklo na prednjoj strani, na primer zbog ekstremnog grada, modul bi trebalo zameniti. U suprotnom, u unutrašnjost prodire vlaga i tako se smanjuje kapacitet postrojenja. Kod solarnih modula u slučaju kvara nije moguće samo zameniti staklo, kao na primer kod prozora.
Tokom višegodišnje eksploatacije može se dogoditi i da okov ili folija sa zadnje strane popuste i postanu porozni. U tom slučaju folija se može obezbediti uz pomoć lepljive paste. Vremenom mogu da postanu porozni i električni kablovi, a kvare se i diode u priključnoj kutiji. On se po pravilu menjaju bez većih komplikacija.
Kod panela koji nisu oštećeni, prema navodima UBA, ne postoji nikakva opasnost da u životnoj sredini završi neki opasan materijal. Opasnost ne preti ni od modula kod kojih je oštećena staklena ploča. Ipak, u većinu modula su, i to u manjim količinama, ugrađene i neke materije koje su štetne po okolinu.
U svetu se najviše koriste kristalni solarni modulu (tržišni udeo je oko 95%). Kod njih se recimo u svakom modulu, odnosno u tinol-žici, nalazi i do 1 gram olova. Neki proizvođači u međuvremenu su u potpunosti odustali od korišćenja toksičnog olova.
U takozvanim panelima s tankim amorfnim slojem (tržišni udeo 5%) ugrađuje se i otrovni teški metal kadmijum, i do 1,4 grama po modulu. Ali, proizvođači takvih modula od mušterija preuzimaju stare, polovne module i iz njih vade kadmijum i olovo, kao i druge neotrovne metale, poput srebra, bakra i telura.
U Evropi se stari moduli koji se povlače iz upotrebe mora zbrinuti u skladu s važećim pravilima. U većini drugih zemlja takvih pravila za sada još nema. Ti propisi trebalo bi da spreče da solarni paneli zagađuju životnu sredinu, odnosno da ih njihovi vlasnici ne bacaju u prirodu i da štetne materije tako ne završe u zemlji ili podzemnim vodama. Osim toga, u modulima se nalaze i vredne sirovine koje se mogu iskoristiti u proizvodnji novih panela.
U reciklažnim pogonima u Nemačkoj najpre se proverava da li moduli još uvek funkcionišu. Ako je to slučaj, stariji modeli se ponekad popravljaju i prodaju.
Prilikom reciklaže najpre se uklanja aluminijumski okvir, kablovi i priključne kutije. Zatim se kristalni modul usitnjava, a uz pomoć raznih tehnologija razdvajaju se staklo, metali i folije. Metali i olovo posebno se sortiraju i ponovo koriste, a komadići stakla služe kasnije uglavnom za toplotnu izolaciju (staklena vuna). Plastična folija se spaljuje u postrojenjima za proizvodnju energije.
Stručnjaci za zaštitu životne sredine, kao i oni za sirovine tvrde da još ima mnogo prostora za poboljšanja u procesu reciklaže. Vredno staklo iz starijih modula bi, prema njihovom mišljenju, moglo da se koristi i u proizvodnji novih modula, umesto da se, kao sada, koristi u proizvodnji jeftinih izolacionih materijala.
U jedan stariji modulu ugrađeno je sirovina u vrednosti od 10 do 30 evra. Za reciklažnu industriju je zato povećanje potražnje za solarnim panelima na svetskom nivou prilika za razvoj. U idućim decenijama širom sveta biće ugrađeni milioni novih panela.
Jedno preduzeće u Nemačkoj ima dugoročne planove i namerava da postavi mobilne centre za zbrinjavanje otpada u starim solarnim parkovima. Tako bi na licu mesta mogli da se "rastavljaju" stari paneli i razdvajaju staklo, silicijum, metali i plastika. Takav način je ekološki čist, traje samo 10 sekundi i gotovo u potpunosti bi redukovao komplikovan i skup transport za potrebe reciklaže.
