Како утичу на екологију и окружење? Да ли су штетни? Све што требате да знате о соларним панелима
Соларни модули производе електричну енергију без емисије угљен-диоксида
Соларни панели требало би да помогну у заштити климе. Да ли они могу да се рециклирају? Или поправљају? Шта урадити с токсичним материјалом? И како све то на крају утиче на екологију?
СРБИЈА МЕЊА И МОДЕРНИЗУЈЕ СВОЈ ИЗГЛЕД! Вучић најавио нова улагања "Стижу нове инвестиције за Бајину Башту и западну Србију"
ПРЕВИШЕ ЗЛОУПОТРЕБА ЗА КРАТКО ВРЕМЕ: Хасан Ханић треба да поднесе оставку! (ФОТО)
КОНКУРСИ ЗА ПРОЗОРЕ И ВРАТА У 12 ОПШТИНА: Ко ће први добити и по 430 евра за столарију - ова четири града већ су спремна
Соларни модули производе електричну енергију без емисије угљен-диоксида. Али за производњу модула, каблова, постоља и осталих делова троши се енергија - која се делимично добија и уз емисију ЦО2.
Нарочито много енергије "прогута" производња силицијума, стакла и алуминијума који се користе у панелима. То колико је њихова производња "одржива", зависи и од "мешавине" струје која се користи. У Кини се у великој мери користи струја добијена сагоревањем угља, показују подаци из студије немачког Савезног уреда за животну средину (УБА). Такав начин производње подразумева емисију и до 40 одсто више ЦО2 него у процесу производње модула у европској енергетској мрежи, пише Дојче Веле.
У зависности од врсте панела и месту на којем се они монтирају, модули тек након пет до 25 месеци коришћења успевају да произведу онолико енергије колико је било потребно да се произведу.
Први соларни модули с "прикључком" на струјну мрежу инсталирани су у Немачкој и другим земљама осамдесетих година прошлог века. Неки од тих њих још увек су у функцији. На неке од нових модула даје гаранција за период и до 30 година.
Соларне ћелије могу да трају и дуже. Модули код којих је са задње стране уграђено стакло нарочито су робусни и данас се управо та врста све више производи. Што је могуће дужи век трајања соларних постројења еколошки и те како има смисла, јер се тако смањује емисија ЦО2, а истовремено и трошкови производње струје.
Соларни панели конструисани су врло једноставно. Састоје се од специјалне стаклене плоче која пропушта светлост, испод које је пластична фолија (ЕВА) која такође пропушта светлост, силицијумска ћелија ширине од само два милиметра са сасвим танким металима и проводницима струје. Иза ћелије је поново пластична фолија (ЕВА), а онда, са задње стране, посебна заштитна фолија или стакло. Све то међусобно је повезано и по правилу се налази у алуминијском оквиру.
Соларни модули веома су робусни, а кварови су ретки. Ако ипак до њих дође, поправке су углавном могуће.
Ако пукне стакло на предњој страни, на пример због екстремног града, модул би требало заменити. У супротном, у унутрашњост продире влага и тако се смањује капацитет постројења. Код соларних модула у случају квара није могуће само заменити стакло, као на пример код прозора.
Током вишегодишње експлоатације може се догодити и да оков или фолија са задње стране попусте и постану порозни. У том случају фолија се може обезбедити уз помоћ лепљиве пасте. Временом могу да постану порозни и електрични каблови, а кваре се и диоде у прикључној кутији. Он се по правилу мењају без већих компликација.
Код панела који нису оштећени, према наводима УБА, не постоји никаква опасност да у животној средини заврши неки опасан материјал. Опасност не прети ни од модула код којих је оштећена стаклена плоча. Ипак, у већину модула су, и то у мањим количинама, уграђене и неке материје које су штетне по околину.
У свету се највише користе кристални соларни модулу (тржишни удео је око 95%). Код њих се рецимо у сваком модулу, односно у тинол-жици, налази и до 1 грам олова. Неки произвођачи у међувремену су у потпуности одустали од коришћења токсичног олова.
У такозваним панелима с танким аморфним слојем (тржишни удео 5%) уграђује се и отровни тешки метал кадмијум, и до 1,4 грама по модулу. Али, произвођачи таквих модула од муштерија преузимају старе, половне модуле и из њих ваде кадмијум и олово, као и друге неотровне метале, попут сребра, бакра и телура.
У Европи се стари модули који се повлаче из употребе мора збринути у складу с важећим правилима. У већини других земља таквих правила за сада још нема. Ти прописи требало би да спрече да соларни панели загађују животну средину, односно да их њихови власници не бацају у природу и да штетне материје тако не заврше у земљи или подземним водама. Осим тога, у модулима се налазе и вредне сировине које се могу искористити у производњи нових панела.
У рециклажним погонима у Немачкој најпре се проверава да ли модули још увек функционишу. Ако је то случај, старији модели се понекад поправљају и продају.
Приликом рециклаже најпре се уклања алуминијумски оквир, каблови и прикључне кутије. Затим се кристални модул уситњава, а уз помоћ разних технологија раздвајају се стакло, метали и фолије. Метали и олово посебно се сортирају и поново користе, а комадићи стакла служе касније углавном за топлотну изолацију (стаклена вуна). Пластична фолија се спаљује у постројењима за производњу енергије.
Стручњаци за заштиту животне средине, као и они за сировине тврде да још има много простора за побољшања у процесу рециклаже. Вредно стакло из старијих модула би, према њиховом мишљењу, могло да се користи и у производњи нових модула, уместо да се, као сада, користи у производњи јефтиних изолационих материјала.
У један старији модулу уграђено је сировина у вредности од 10 до 30 евра. За рециклажну индустрију је зато повећање потражње за соларним панелима на светском нивоу прилика за развој. У идућим деценијама широм света биће уграђени милиони нових панела.
Једно предузеће у Немачкој има дугорочне планове и намерава да постави мобилне центре за збрињавање отпада у старим соларним парковима. Тако би на лицу места могли да се "растављају" стари панели и раздвајају стакло, силицијум, метали и пластика. Такав начин је еколошки чист, траје само 10 секунди и готово у потпуности би редуковао компликован и скуп транспорт за потребе рециклаже.
