LUDOST ILI GENIJALNOST Kovid je presudio: Napustila državni posao i DEBELU platu da sa sinom ode u NOVI ŽIVOT - sada grade sreću u Italiji

Ona je u 55. godini dala otkaz na poslu i preselila se u Italiju, iako je to značilo ogromno smanjenje prihoda nakon penzionisanja.

- Napustila sam svoj državni posao u januaru 2022, dva meseca nakon povratka sa odmora u Evropi sa svojim sinom Rajanom. Trebalo je da napunim 55 godina - započinje ona svoju neobičnu priču.

"Jesi li poludela?" Upitao je kolega s posla. "Jesi li dobro razmislila o ovome?" rekli su. Mnogo je bilo ljudi koji su govorili da ću izgubiti veliki deo svoje penzije ako se ne penzionišem sa 65 godina.

"Znam", odgovorila sam. "Ali ovaj život više nije za mene i selim se u Italiju."

Da sam mogla patiti sledećih 10 godina, kvalifikovala bih se za penziju do smrti koja je iznosila 90 odsto moje plate od 110.000 dolara.

Ipak, novac nije sve. Pomisao na ostanak u "trci pacova" do 2032. bila je užasna. Bila sam vođa IT projekata u odeljenju za socijalne usluge u državi Kaliforniji. To je značilo biti dežuran 24/7. Da je hitan slučaj u 2 ujutro, dobila bih poruku.

Moj sin i ja nismo dobro prošli ni tokom kovida. Unajmili smo stan u centru Sakramenta, koji je nekada bio užurban. Tada su svi počeli raditi od kuće. Bilo je mrtvo, a ja se nisam osećala sigurno.

Rajanov tata, od kojeg sam se razvela, je Italijan, ali je rođen u SAD-u. Rajan je ispunjavao uslove za italijansko državljanstvo ako je želeo aplicirati za njega.

Oduševio se učenjem jezika i prijavio se na aplikaciju Tandem, gde ljudi različitih nacionalnosti uče jedni druge. Ubrzo je dogovorio posetu nekim prijateljima koje je upoznao na aplikaciji u Firenci.

Rajan, koji vodi kompaniju za mušku odeću, otišao je na dva meseca u leto 2021. Rekao je da bi mi se svidelo to mesto. Odletela sam u grad na dvonedeljni odmor. Iskustvo je promenilo sve.

Uživam u slikanju akvarelima, a umetnost, arhitektura i opušteno društvo u kafiću su me oduševili. Sa profesorom istorije umetnosti sa Univerziteta u blizini Firence obišla sam galerije Ufici. Gledala sam u kip Meduze na glavnom trgu.

Moj povratak je bio deprimirajući. Kad smo izašli iz aviona, morali smo nositi maske jer je vazduh bio gust od dima od šumskih požara koji su besneli u to vreme.

Osećala sam se ugušeno - fizički i metaforički. Kad god sam obavio "Zum" poziv s Rajanom u Italiji, rekao bi: "Jesi li dobro, mama? Ne izgledaš dobro." Bila je to kombinacija zdravstvenih problema - godinama su me mučili gastrointestinalni problemi, morala sam na 30 operacija - i straha od zaduživanja.

Iako sam zarađivala šest cifara, dobila sam medicinske račune s žigom "kašnjenje". Moj auto je trebao 1.000 dolara za popravku, što sam stavila na svoju kreditnu karticu, koja je naplaćivala kamatu od 22%.

Roditelji su mi ponekad pomagali jer sam imala problema da priuštim gorivo i stanarinu od 2.400 dolara plus režije. Namirnice su bile pet puta skuplje nego u Italiji, a ja nisam imala ušteđevine.

Jednog sam dana počela plakati na "Zumu" s Rajanom, koji je tada imao 26 godina. "Ne želim više ostati ovde", rekla sam. Razgovarali smo o odluci, pišući prednosti i mane preseljenja u Italiju. Jedina zamerka je nedostajanje mojih roditelja. Ali mama mi je rekla da krenem. "Vi ste u trenutku svog života kada zaslužujete avanturu", rekla je.

Prodali smo svoje stvari ili ih stavili u skladište. Papirologija u Italiji bila je komplikovana, pogotovo dobijanje Rajanovog državljanstva. Kvalifikovala sam se za vizu kao član uže porodice.

Puno smo puta leteli u Italiju, posećivali različita područja kako bismo odlučili gde ćemo se preseliti. Torino je bio mogućnost na severu. Zatim nas je prijatelj upoznao sa Salernom na obali Amalfija. Zaljubili smo se u ovaj mali grad na moru i trajno smo se preselili u avgustu 2023. Naš prostrani, dvosobni stan košta 800 dolara mesečno, a možemo jesti dobru, svežu hranu za samo 10 dolara dnevno.

Jedna od mojih omiljenih aktivnosti je posmatranje ljudi. Porodice svih generacija - od beba i male dece do 90-godišnjaka - šetaju ulicama. Nakon zalaska sunca, zajedno odlaze na večeru. Uobičajeno je da odrasla deca žive sa roditeljima, tako da naša situacija nije neuobičajena.

Što se tiče mojih finansija, dobijam kalifornijsku penziju koja je oko 25.000 dolara manja od godišnjeg iznosa koji bih primala sa 65 godina. Nije me briga za to. Napokon imam ušteđevinu i toliko manje stresa, zaključila je svoju priču Lisa.

Izvor: Srbija Danas/Biznis Insajder/Blic