ЛУДОСТ ИЛИ ГЕНИЈАЛНОСТ Ковид је пресудио: Напустила државни посао и ДЕБЕЛУ плату да са сином оде у НОВИ ЖИВОТ - сада граде срећу у Италији

Она је у 55. години дала отказ на послу и преселила се у Италију, иако је то значило огромно смањење прихода након пензионисања.

- Напустила сам свој државни посао у јануару 2022, два месеца након повратка са одмора у Европи са својим сином Рајаном. Требало је да напуним 55 година - започиње она своју необичну причу.

"Јеси ли полудела?" Упитао је колега с посла. "Јеси ли добро размислила о овоме?" рекли су. Много је било људи који су говорили да ћу изгубити велики део своје пензије ако се не пензионишем са 65 година.

"Знам", одговорила сам. "Али овај живот више није за мене и селим се у Италију."

Да сам могла патити следећих 10 година, квалификовала бих се за пензију до смрти која је износила 90 одсто моје плате од 110.000 долара.

Ипак, новац није све. Помисао на останак у "трци пацова" до 2032. била је ужасна. Била сам вођа ИТ пројеката у одељењу за социјалне услуге у држави Калифорнији. То је значило бити дежуран 24/7. Да је хитан случај у 2 ујутро, добила бих поруку.

Мој син и ја нисмо добро прошли ни током ковида. Унајмили смо стан у центру Сакрамента, који је некада био ужурбан. Тада су сви почели радити од куће. Било је мртво, а ја се нисам осећала сигурно.

Рајанов тата, од којег сам се развела, је Италијан, али је рођен у САД-у. Рајан је испуњавао услове за италијанско држављанство ако је желео аплицирати за њега.

Одушевио се учењем језика и пријавио се на апликацију Тандем, где људи различитих националности уче једни друге. Убрзо је договорио посету неким пријатељима које је упознао на апликацији у Фиренци.

Рајан, који води компанију за мушку одећу, отишао је на два месеца у лето 2021. Рекао је да би ми се свидело то место. Одлетела сам у град на двонедељни одмор. Искуство је променило све.

Уживам у сликању акварелима, а уметност, архитектура и опуштено друштво у кафићу су ме одушевили. Са професором историје уметности са Универзитета у близини Фиренце обишла сам галерије Уфици. Гледала сам у кип Медузе на главном тргу.

Мој повратак је био депримирајући. Кад смо изашли из авиона, морали смо носити маске јер је ваздух био густ од дима од шумских пожара који су беснели у то време.

Осећала сам се угушено - физички и метафорички. Кад год сам обавио "Зум" позив с Рајаном у Италији, рекао би: "Јеси ли добро, мама? Не изгледаш добро." Била је то комбинација здравствених проблема - годинама су ме мучили гастроинтестинални проблеми, морала сам на 30 операција - и страха од задуживања.

Иако сам зарађивала шест цифара, добила сам медицинске рачуне с жигом "кашњење". Мој ауто је требао 1.000 долара за поправку, што сам ставила на своју кредитну картицу, која је наплаћивала камату од 22%.

Родитељи су ми понекад помагали јер сам имала проблема да приуштим гориво и станарину од 2.400 долара плус режије. Намирнице су биле пет пута скупље него у Италији, а ја нисам имала уштеђевине.

Једног сам дана почела плакати на "Зуму" с Рајаном, који је тада имао 26 година. "Не желим више остати овде", рекла сам. Разговарали смо о одлуци, пишући предности и мане пресељења у Италију. Једина замерка је недостајање мојих родитеља. Али мама ми је рекла да кренем. "Ви сте у тренутку свог живота када заслужујете авантуру", рекла је.

Продали смо своје ствари или их ставили у складиште. Папирологија у Италији била је компликована, поготово добијање Рајановог држављанства. Квалификовала сам се за визу као члан уже породице.

Пуно смо пута летели у Италију, посећивали различита подручја како бисмо одлучили где ћемо се преселити. Торино је био могућност на северу. Затим нас је пријатељ упознао са Салерном на обали Амалфија. Заљубили смо се у овај мали град на мору и трајно смо се преселили у августу 2023. Наш пространи, двособни стан кошта 800 долара месечно, а можемо јести добру, свежу храну за само 10 долара дневно.

Једна од мојих омиљених активности је посматрање људи. Породице свих генерација - од беба и мале деце до 90-годишњака - шетају улицама. Након заласка сунца, заједно одлазе на вечеру. Уобичајено је да одрасла деца живе са родитељима, тако да наша ситуација није неуобичајена.

Што се тиче мојих финансија, добијам калифорнијску пензију која је око 25.000 долара мања од годишњег износа који бих примала са 65 година. Није ме брига за то. Напокон имам уштеђевину и толико мање стреса, закључила је своју причу Лиса.

Извор: Србија Данас/Бизнис Инсајдер/Блиц