Nezaposlenost u SAD na istorijskom minimumu: Uspeva li republikanski recept?

Sjedinjene Američke Države se decenijama suočavaju sa dva različita i međusobno sukobljena stava kada je u pitanju raspoređivanje državnog novca i pospešivanje privrednih aktivnosti. Dve najveće partije koje deluju u SAD - Republikanska i Demokratska, sastoje se od velikog broja međusobno prilično oštro suprotstavljenih frakcija. Te razlike su najuočljivije kada je reč o identitetskim pitanjima, spoljnoj politici, određenim socijalnim temama. Ipak, ono što povezuje sve značajnije frakcije ove dve partije jeste odnos prema porezima i redistribuciji sredstava koje ubira država. 

Republikanci zauzimaju rezolutan stav. Njihov pogled na privredu i društvo je najbolje definisao Ronald Regan 40. predsednik SAD i ikona američkih konzervativaca. „Država je deo problema, a ne deo rešenja“. Pod državom se u ovom kontekstu podrazumeva svakako, suverena državna vlast. Naime, republikanska doktrina počiva na stavu da u društvu koje počiva na slobodnoj tržišnoj privredi, jednostavno nema mesta mešanju države u privredne tokove. Država ne može očekivati privredni rast ukoliko favorizuje jednu granu privrede u odnosu na drugu ili pak ukoliko se trudi da planira aktivnosti i ukalupljuje privredne subjekte. 

Stoga „Velika stara partija – Grand Old Party“ što je alternativni naziv za ovu političku organizaciju, zastupa stav da su niže poreske stope najbolja motivacija za privredu. Naime, prema mišljenju republikanskih ideologa, ukoliko su državni nameti niži, poslodavci će imati veći motiv i više prostora da ulažu u proizvodnju, te da zapošljavaju veći broj radnika. Ova logika upućuje na to, da će privreda pospešivanjem kompetitivnosti postići bolji rezultat, te da će tokom nadmetanja na tržištu, traženija roba i usluge dobijati na ceni, dok će oni manje kvalitetni proizvodi biti eliminisani ili skrajnuti. 

Demokrate sa druge strane, naglašavaju značaj socijalne komponente. Demokrate ne spore prednosti slobodnog tržišta, ali ono što je ključna tačka razdora sa republikancima jeste visina nameta privrednim subjektima i kasnija preraspodela tih sredstava. Tako, „plavi“ (stranačka boja američkih demokrata), smatraju da socijalne razlike stvaraju nefer uslove i ne mogu biti samoregulisane, da tržište nije uvek dovoljno zrelo da samo razreši kompleksne situacije, te da je državna intervencija ponekad potrebna. Takođe, demokrate su sklone kreiranju socijalnih programa za ugrožene kategorije koje ne uspevaju same da se izbore sa izazovima, a u preraspodeli sredstava često ostavljaju vojne strukture uskraćenim, posebno u poređenju sa svojim republikanskim rivalima. 

Ono što se neretko postavlja kao pitanje jeste, da li i u kolikoj meri poreska politika zaista utiče na privredu, njen rast, pad nezaposlenosti i rast prosečnih kao i minimalnih zarada. Svakako da poreska politika nije jedini uzrok, ali se njen uticaj nikako ne može zanemariti.

Vreme nagodbi

Od kako je stupio na dužnost predsednika januara meseca 2017. godine, Donald Tramp je na više različitih, političkih frontova, vodio borbu sa najznačajnijim krilom svoje partije – neokonzervativcima. „Neokonsi“ i Donald Tramp se bitno razlikuju po brojnim pitanjima.

Neokonsi su skeptični kada je u pitanju oštra imigrantska politika novog predsednika, jer krupnom kapitalu, čije interese neokonsi suštinski zastupaju, svakako godi što veći broj radnika koji ispunjavaju svoje dužnosti, a čiji je rad ispod realne cene, pa čak i ukoliko je reč o ilegalnim migrantima iz Centralne i Južne Amerike. Takođe, neokonsi su vrlo skeptični prema određenim Trampovim protekcionističkim merama kada je u pitanju tržište rada, a koje ograničava čak i priliv visokoobrazovane radne snage, a sve kako bi se smanjila nezaposlenost među postojećim, domaćim stručnjacima. Neokonsi u tome vide ozbiljan udarac na kompetitivni karakter američkog tržišta, vide ovo kao zauzdavanje kavliteta, usporavanje tehnološkog razvoja i rasta. 

Ne samo to, ograničavanje legalne imigracije i njeno prepolovljavanje, pre svega umanjujući mogućnost imigranata da se „spoje sa svojim porodicama“, za republikanski establišment predstavlja ozbiljan izazov i dovodi u pitanje osnovne fundamente jedne imigracione nacije.

Razlike u pogledu na svetske tokove među neokonsima i Trampom su brojne. Ono u čemu se Tramp i neokonsi slažu svakako jeste zauzdavanje Kine na svetskoj pozornici, pogotovo kada je reč o zaštiti intelektualne svojine i trgovinskom disbalansu. 
Ipak, ovo je jedna od retkih, početnih tačaka sa koje polaze i Donald Tramp i neokonsi. 

Dok republikanski establišment vidi Rusku Federaciju kao jednu od dve najveće pretnje svetskoj bezbednosti, demokratskom poretku i američkim interesima (a druga je svakako radikalni islamizam), Donald Tramp u RF vidi upravo potencijalnog saveznika na polju borbe protiv islamskih ekstremista. Neokonzervativci su proglobalističke orijentacije, izrazito privrženi politici intervencionizma. Njihovu politiku moženo definisati dvema devizama ideološkog tipa:

• U svetu ne postoje sfere interesa, niti se on može deliti na sfere interesa različitih regionalnih sila. Čitav svet je kompaktna sfera interesa. 
• SAD nemaju samo pravo nego i dužnost da intervenišu širom sveta, gde god su ugroženi demokratski poredak i vladavina prava.

Donald Tramp je sa druge strane, pogotovo poredeći sa republikanskim establišmentom, na početku svog rada mogao biti okarakterisan kao latentni samoizolacionista. Svakako, ovaj imidž je vremenom menjao, delimično i zbog nagodbi koje je bio dužan da sklapa sa kolegama iz svoje partije. Tramp je brzo shvatio da iako poseduje ozbiljna ovlašćenja i vodi politiku SAD u svojstvu predsednika, koji u tamošnjem političkom sistemu uživa visoko mesto, Kongres je taj koji donosi budžet. Stoga Predsednik ne može sprovoditi svoju politiku bez konsenzusa sa kongresnom većinom, koja ironije radi, dolazi baš iz redova njegove partije. 

Jedno od pitanja koja predstavljaju tačku konsenzusa Donalda Trampa i neokonsa, svakako jeste poreska reforma. 

Decembra 2017. godine, donet je zakon koji su republikanci najavljivali od novembra 2016. godine, kada su nakon oba doma Kongresa, uspeli da preuzmu i Belu kuću. 

Velika poreska reforma, najavljena je kao najozbiljniji podstrek privredi i najbolji pokazatelj uspeha modela liberalnog tržišta. Slično kao i predsednici Regan i Buš i Tramp je najavio smanjivanje poreza kao preduslov za privredni rast, koji bi obeležio njegov mandat. 

Nakon oštrih debata u kongresnim komitetima, a potom i u Predstavničkom domu i u Senatu, bez podrške ijednog demokrate, donet je zakon pod oznakom 115-97 skraćeno nazvan „Zakon o poreskim olakšicama i poslovima“. 

Ključne odredbe ovog zakona su: 

• Smanjivanje poreske stope za korporacije, odnosno smanjivanje poreskih stopa za privredne subjekte i to sa 35% na 21%.
• Nova katagorizacija po zaradama za pojedince.

Samo letimičan pogled na gornju tabelu nam ukazuje na činjenicu da novi propisi favorizuju najbogatije slojeve stanovništva, kao i klasu koja je na prelazu iz latentno srednje u utvrđenu srednju. Američki sociolozi američko društvo u statusnom smislu neretko dele na tri klase i šest kategorija.

DONjA donja
DONjA gornja

SREDNjA donja
SREDNjA gornja

GORNjA donja
GORNjA gornja

Vidimo da se i zakonodavac vodi sličnim modelom, s tim što se ovog puta izdvaja jedna posebna grupa, koja je favorizovana ovim zakonom smanjivanjem poreske stope sa 28% na 24% gde je gornja granica oporezivih godišnjih prihoda spuštena sa 195.450 dolara, na 157.500 dolara. 

Ovu kategoriju možda možemo označiti i kao SREDNjU srednju, a smanjivanjem razlike među kategorijama srednje klase, istovremeno se postižu dva ultimativna cilja Republikanske partije. Jača se srednja klasa, kojoj se pruža prilika da uveća frekvenciju prelazaka iz jedne kategorije u drugu, dok se istovremeno najbogatiji sloj stanovništva motiviše da ulaže više u privredu, umanjenjem poreskih stopa, koje je u najvišoj kategoriji i najuočljivije. 

Svakako, republikanci smatraju da su ova dva procesa uzročno-poledično vezana. 
Naime, ovu ekonomsku filosofiju najbolje opisuje „šampanjska piramida“ koju republikanski ideolozi neretko iznose kao kvalitetnu ilustraciju svojih stavova.

Naime, ovom ilustracijom se odnos između poslodavca i radnika, u slobodnoj tržišnoj privredi kakva je američka, predstavlja kao piramida načinjena od šampanjskih čaša. Ukoliko državna vlast oporezuje privrednika, on će svoju čašu koja se nalazi na vrhu piramide svakako napuniti do vrha, ali će se šampanjac (profit) iz njegove čaše prelivati ograničeno i doći do manjeg broja zaposlenih, saradnika, dobavljača itd. 

Ukoliko pak ovog privrednika ne oporezujete visokim stopama, već samo minimumom koji je neophodan za servisiranje određenih državnih troškova, u tom slučaju će se profit prelivati u daleko većoj količini sve do piramidalne baze i poslodavac će biti motivisan da višak ili makar njegov deo, dalje ulaže u proizvodnju.

Zanimljivo je da poreska reforma ima i svoju snažnu socijalnu komponentu, koja se pre svega oslikava u motivisanju pojedinaca da zasnuju porodice. Svakako, ovo nije novitet u američkoj politici, ali su republikanci ipak dokazali kontinuitet svog zalaganja pri pospešivanju prirodnog priraštaja, koji je u SAD 2017. godine pao na najnižu tačku od kako se o prirodnom priraštaju vodi državna statistika. U SAD se u prvom kvartalu 2017. godine rodilo 61.5 beba na 100 žena u reproduktivnom dobu  (od 15. doo 44. godine života).

Pored nastavka tendencije razdvajanja srednje i visoke klase, uočljiv je i momenat, kao i pri oporezivanju pojedinaca, osetnog uvećavanja donje granice za najvišu kategoriju, čime se broj lica sa povoljnijom poreskom stopom u najvišoj kategoriji, bitno smanjuje. Ipak, tendencija ka osnaživanju srednje klase i širenje mogućnosti porodicama da napreduju unutar kategorija te klase je vidljiva. 

Istorijski rezultati

Objektivni kritičari mogu gajiti opšti stav spram neke političke opcije i iznositi ga potkrepljenog argumentima, ali je pojedine rezultate jednostavno teško osporiti. Slično je i u političkoj trci. Demokratama tako, u pripremi „midtermsa“, izbora za trećinu članova Senata i svih 435 članova Predstavničkog doma u novembru, nije lako da se suprotstave argumentu koji Donald Tramp i republikanci neprestano eksploatišu poslednjih meseci.

Nezaposlenost u SAD je u maju mesecu 2018. godine pala na istorijski minimum. 
Svega 3.8% nezaposlenih zabeleženo je u redovnom mesečnom izveštaju Biroa za statistiku rada, što je najniži nivo od 1969. godine do danas. Sličan nivo nezaposlenosti zabeležen je još jedino u aprilu 2000. godine. 

Zanimljivo, najveći napredak je zabeležen u oblasti zdravstva i nege, sektoru malih i mikro preduzeća, kao i u građevinarstvu.

Ono što predstavlja jedini održiv argument demokratama, jeste činjenica da trend pada nezaposlenosti, nije započet 2016. godine, već da je reč o trendu koji postoji u poslednjih gotovo devet godina, što je drugi najduži period u istoriji, kontinuiranog napretka ekonomije i potrage za radnom snagom.

Nakon velike ekonomske krize koja je 2008. i 2009. godine pogodila SAD, a sledstveno i gotovo ceo svet i nakon sloma tržišta nekretnina dovela do recesije kakva u SAD nije bila zapamćena u prethodnih duže od sedamdeset godina, došlo je i do naglog skoka nezaposlenosti u svim kategorijama. 

Ipak, razvoj energetskog sektora, eksploatacija uljnih škriljaca, nagli razvoj digitalnih tehnologija i informaciono-komunikacionog sektora, kao i državna intervencija koja je bila odobrena još za vreme mandata Džordža Buša mlađeg, stabilizovala su tržišta, pojedine tradicionalno značajne grane američke industrije poput namenske su ojačale i došlo je do kontinuiranog rasta potrebe za radnom snagom.

U priloženoj tabeli prikazan je procenat nezaposlenosti u SAD, po mesecima u poslednjih deset godina. Dakle, ne samo da se američka privreda oporavila od udaraca iz 2008. i 2009. godine, nego je kontinuirano na nivou niže nezaposlenosti nego pre krize već gotovo dve godine. 

Iako pojedini ekonomisti smatraju da nezaposlenosti suštinski nema, kada padne na nivo od 4%, pogotovo u tržišnim privredama gde je vrlo visok nivo fluktuacije radne snage, tako da u momentu svakog preseka određeni broj radnika traži novo zaposlenje, postoje procene da SAD i dalje imaju prostora za obaranje nezaposlenosti, pošto procenat od 60.4% koliko je danas Amerikanaca zaposleno u odnosu na ukupan broj stanovnika i dalje nije premašio nivo iz predresecionog perioda

Pad nezaposlenosti u različitim kategorijama

Sa sociološke tačke gledišta, ali i ukoliko pitanje postavimo na političku ravan, ne mogu se zanemariti rezultati koji govore o istorijskom minumumu nezaposlenosti među pojedinim rasnim kategorijama.

Afroamerikanci, koji tradicionalno glasaju za Demokratsku partiju, su najzaposleniji ikada, zapravo razlika u zaposlenosti belaca i crnaca u SAD nikad nije bila manja. U maju mesecu, Afroamerikanci su bili nezaposleni u procentu od 5.9%, što je osetan pad u odnosu na april kada je nezaposlenost ove populacije iznosila 6.6%. Prošle godine u maju, nezaposlenih Afroamerikanaca je bilo 7.6%. 

S obzirom na činjenicu da je 1983. godine 21.2% Afroamerikanaca bilo nezaposleno, primetan je ozbiljan, kvalitativan iskorak. Poređenja radi u maju je nezaposlenih belaca bilo 3.5%, Amerikanaca poreklom iz Azije 2.1%, a Hispanoamerikanaca 4.9%.

Primetan je pad nezaposlenosti i po starosnim kategorijama. Tako, za radnike od 16 do 19 godina starosti, nezaposlenost je pala u odnosu na prethodnu godinu sa 14.1% na 12.8%.

Pad nezaposlenosti, ovog puta prati i rast primanja. Prosečne plate su za 2.7% više, nego li prošle godine u ovo vreme. Da prostora za napredak ima, govori i podatak da su primanja 2000. godine, kada je poslednji put nezaposlenost bila ovako niska, rasla za 4%.

Zanimljivo je da se pad nezaposlenosti može primetiti u različitim granama, od građevinarstva do poljoprivrede. Tako je nakon dugog niza godina, država koja počiva u velikoj meri upravo na poljoprivrednoj proizvodnji – Nebraska, izbila na sam vrh kada je zaposlenost u pitanju. U ovoj državi, je izmeren nivo od 2.7% nezaposlenih, što je najniži nivo u poslednjih dvadeset godina. 

Zaključak

Na visokorazvijenom, liberalnom tržištu kakvo je američko, teško je jasno utvrditi da li određene državne mere poput poreske politike određuju ekonomske tokove ili ove državne mere služe samo za preraspodelu viška, koji država ubira, a koji privredni subjekti ostvaruju. 

Iako se distributivna uloga poreske politike nikako ne može zanemariti, jasno je da ni privrednim subjektima nije isto poslovati u uslovima u kojima veći deo svog viška mogu da preraspodele na drugačiji način ili su prinuđeni da isti predaju državi. 

Ipak, neumoljive brojke koje govore o osnaživanju američke ekonomije mogu imati višestruke posledice. 

Na unutrašnjoj političkoj sceni: 

• Republikanci imaju snažan argument u susret novembarskim izborima i mogu poboljšati svoj, inače po istraživanjima javnog mnjenja, nezavidan položaj u borbi za očuvanje većine u Predstavničkom domu, pošto Senat u ovom momentu deluje kao mnogo ozbiljniji i nerealniji poduhvat za demokrate. 
• Donald Tramp ostvaruje jedno od ključnih obećanja iz svoje predizborne kampanje. Ovo ne samo da mu podiže popularnost, već stvara mogućnost za nastavak, takođe primetnog trenda, povratka američkog kapitala iz inostranstva u SAD i njegovo ojačavanje. Ne samo to, Tramp na bazi realnih rezultata, a ne samo veštine javnog nastupa i provokativnog delovanja, stvara mogućnost za izgradnju svoje kampanje 2020. godine, koja za razliku od prethodne može biti prožeta daleko afirmativnijim porukama i obeležena sa manje skandala. 
• Zajedničkim radom i ostvarenim rezultatom, neokonsi i Tramp ostvaruju pozitivne poene unutar Republikanske partije i bivaju motivisani da i u narednom periodu rade zajedno. Takođe se smanjuje šansa kandidovanja nekog od Trampu suprotstavljenih republikanaca u svojstvu nezavisnog kandidata 2020. godine ili pak izazivanja Trampa unutar Republikanske partije, što je tehnički moguće, ali je veoma retko i suprotstavljeno tradiciji, kojoj su Amerikanci, pogotovo kada je o politici reč, vrlo privrženi. 
• Afroamerikanci koji listom i po inerciji, godinama glasaju za demokrate, mogu biti motivisani da u većem procentu, u novembru mesecu, svoje poverenje poklone republikancima, a takav trend nije nerealno očekivati ni 2020. godine. Šta više, takav zaokret može dovesti i do kontinuiranog procesa, koji bi bitno izmenio kako afroameričku zajednicu, tako i Republikansku partiju.

Na spoljnopolitičkom planu:

• Iako se ova veza ne može odmah uvideti, vrlo je jasno da osnaživanjem američke ekonomije, a sa republikancima na pozicijama moći, sledi dodatno, ozbiljno ulaganje u američku armiju, koja svakako godinama ima daleko najveći budžet na svetu, koji je po dolasku Donalda Trampa u Belu kuću, ponovo pojačan. Da li će proizvodnja viškova u namenskoj industriji i osnaživanje armije uticati i na veće prisustvo SAD u svetu, pogotovo u kriznim žarištima, u velikoj meri zavisi od procene Donalda Trampa da li i koliko finansijske koristi američki subjekti od takvog angažmana mogu imati, kao i od uspeha neokonsa, kao najsnažnijeg krila unutar Republikanske partije na novembarskim izborima. 

Republikanci na krilima ekonomskih rezultata, imaju pravo na san o novoj eri preporoda, sličnoj onoj koja je zadesila SAD osamdesetih godina u vreme Ronalda Regana. Sa druge strane, demokrate se mogu pozivati na kontinuitet ekonomskog rasta, koji koincidira sa Obaminim ulaskom u Belu kuću. Ono što ostaje kao otvoreno pitanje jeste, hoće li SAD uspeti da iz potencijalnih, za sada kontrolisanih trgovinskih ratova, kako sa svojim saveznicima, tako i sa globalnim takmacima, izađu kao pobednici i na taj način stvore preduslove za plasman svojih viškova u inostranstvo. 

A od ovog pitanja u velikoj meri zavisi i geopolitička slika sveta u godinama koje dolaze.