Незапосленост у САД на историјском минимуму: Успева ли републикански рецепт?

Сједињене Америчке Државе се деценијама суочавају са два различита и међусобно сукобљена става када је у питању распоређивање државног новца и поспешивање привредних активности. Две највеће партије које делују у САД - Републиканска и Демократска, састоје се од великог броја међусобно прилично оштро супротстављених фракција. Те разлике су најуочљивије када је реч о идентитетским питањима, спољној политици, одређеним социјалним темама. Ипак, оно што повезује све значајније фракције ове две партије јесте однос према порезима и редистрибуцији средстава које убира држава. 

Републиканци заузимају резолутан став. Њихов поглед на привреду и друштво је најбоље дефинисао Роналд Реган 40. председник САД и икона америчких конзервативаца. „Држава је део проблема, а не део решења“. Под државом се у овом контексту подразумева свакако, суверена државна власт. Наиме, републиканска доктрина почива на ставу да у друштву које почива на слободној тржишној привреди, једноставно нема места мешању државе у привредне токове. Држава не може очекивати привредни раст уколико фаворизује једну грану привреде у односу на другу или пак уколико се труди да планира активности и укалупљује привредне субјекте. 

Стога „Велика стара партија – Гранд Олд Party“ што је алтернативни назив за ову политичку организацију, заступа став да су ниже пореске стопе најбоља мотивација за привреду. Наиме, према мишљењу републиканских идеолога, уколико су државни намети нижи, послодавци ће имати већи мотив и више простора да улажу у производњу, те да запошљавају већи број радника. Ова логика упућује на то, да ће привреда поспешивањем компетитивности постићи бољи резултат, те да ће током надметања на тржишту, траженија роба и услуге добијати на цени, док ће они мање квалитетни производи бити елиминисани или скрајнути. 

Демократе са друге стране, наглашавају значај социјалне компоненте. Демократе не споре предности слободног тржишта, али оно што је кључна тачка раздора са републиканцима јесте висина намета привредним субјектима и каснија прерасподела тих средстава. Тако, „плави“ (страначка боја америчких демократа), сматрају да социјалне разлике стварају нефер услове и не могу бити саморегулисане, да тржиште није увек довољно зрело да само разреши комплексне ситуације, те да је државна интервенција понекад потребна. Такође, демократе су склоне креирању социјалних програма за угрожене категорије које не успевају саме да се изборе са изазовима, а у прерасподели средстава често остављају војне структуре ускраћеним, посебно у поређењу са својим републиканским ривалима. 

Оно што се неретко поставља као питање јесте, да ли и у коликој мери пореска политика заиста утиче на привреду, њен раст, пад незапослености и раст просечних као и минималних зарада. Свакако да пореска политика није једини узрок, али се њен утицај никако не може занемарити.

Време нагодби

Од како је ступио на дужност председника јануара месеца 2017. године, Доналд Трамп је на више различитих, политичких фронтова, водио борбу са најзначајнијим крилом своје партије – неоконзервативцима. „Неоконси“ и Доналд Трамп се битно разликују по бројним питањима.

Неоконси су скептични када је у питању оштра имигрантска политика новог председника, јер крупном капиталу, чије интересе неоконси суштински заступају, свакако годи што већи број радника који испуњавају своје дужности, а чији је рад испод реалне цене, па чак и уколико је реч о илегалним мигрантима из Централне и Јужне Америке. Такође, неоконси су врло скептични према одређеним Трамповим протекционистичким мерама када је у питању тржиште рада, а које ограничава чак и прилив високообразоване радне снаге, а све како би се смањила незапосленост међу постојећим, домаћим стручњацима. Неоконси у томе виде озбиљан ударац на компетитивни карактер америчког тржишта, виде ово као зауздавање кавлитета, успоравање технолошког развоја и раста. 

Не само то, ограничавање легалне имиграције и њено преполовљавање, пре свега умањујући могућност имиграната да се „споје са својим породицама“, за републикански естаблишмент представља озбиљан изазов и доводи у питање основне фундаменте једне имиграционе нације.

Разлике у погледу на светске токове међу неоконсима и Трампом су бројне. Оно у чему се Трамп и неоконси слажу свакако јесте зауздавање Кине на светској позорници, поготово када је реч о заштити интелектуалне својине и трговинском дисбалансу. 
Ипак, ово је једна од ретких, почетних тачака са које полазе и Доналд Трамп и неоконси. 

Док републикански естаблишмент види Руску Федерацију као једну од две највеће претње светској безбедности, демократском поретку и америчким интересима (а друга је свакако радикални исламизам), Доналд Трамп у РФ види управо потенцијалног савезника на пољу борбе против исламских екстремиста. Неоконзервативци су проглобалистичке оријентације, изразито привржени политици интервенционизма. Њихову политику можено дефинисати двема девизама идеолошког типа:

• У свету не постоје сфере интереса, нити се он може делити на сфере интереса различитих регионалних сила. Читав свет је компактна сфера интереса. 
• САД немају само право него и дужност да интервенишу широм света, где год су угрожени демократски поредак и владавина права.

Доналд Трамп је са друге стране, поготово поредећи са републиканским естаблишментом, на почетку свог рада могао бити окарактерисан као латентни самоизолациониста. Свакако, овај имиџ је временом мењао, делимично и због нагодби које је био дужан да склапа са колегама из своје партије. Трамп је брзо схватио да иако поседује озбиљна овлашћења и води политику САД у својству председника, који у тамошњем политичком систему ужива високо место, Конгрес је тај који доноси буџет. Стога Председник не може спроводити своју политику без консензуса са конгресном већином, која ироније ради, долази баш из редова његове партије. 

Једно од питања која представљају тачку консензуса Доналда Трампа и неоконса, свакако јесте пореска реформа. 

Децембра 2017. године, донет је закон који су републиканци најављивали од новембра 2016. године, када су након оба дома Конгреса, успели да преузму и Белу кућу. 

Велика пореска реформа, најављена је као најозбиљнији подстрек привреди и најбољи показатељ успеха модела либералног тржишта. Слично као и председници Реган и Буш и Трамп је најавио смањивање пореза као предуслов за привредни раст, који би обележио његов мандат. 

Након оштрих дебата у конгресним комитетима, а потом и у Представничком дому и у Сенату, без подршке иједног демократе, донет је закон под ознаком 115-97 скраћено назван „Закон о пореским олакшицама и пословима“. 

Кључне одредбе овог закона су: 

• Смањивање пореске стопе за корпорације, односно смањивање пореских стопа за привредне субјекте и то са 35% на 21%.
• Нова катагоризација по зарадама за појединце.

Само летимичан поглед на горњу табелу нам указује на чињеницу да нови прописи фаворизују најбогатије слојеве становништва, као и класу која је на прелазу из латентно средње у утврђену средњу. Амерички социолози америчко друштво у статусном смислу неретко деле на три класе и шест категорија.

ДОЊА доња
ДОЊА горња

СРЕДЊА доња
СРЕДЊА горња

ГОРЊА доња
ГОРЊА горња

Видимо да се и законодавац води сличним моделом, с тим што се овог пута издваја једна посебна група, која је фаворизована овим законом смањивањем пореске стопе са 28% на 24% где је горња граница опорезивих годишњих прихода спуштена са 195.450 долара, на 157.500 долара. 

Ову категорију можда можемо означити и као СРЕДЊУ средњу, а смањивањем разлике међу категоријама средње класе, истовремено се постижу два ултимативна циља Републиканске партије. Јача се средња класа, којој се пружа прилика да увећа фреквенцију прелазака из једне категорије у другу, док се истовремено најбогатији слој становништва мотивише да улаже више у привреду, умањењем пореских стопа, које је у највишој категорији и најуочљивије. 

Свакако, републиканци сматрају да су ова два процеса узрочно-поледично везана. 
Наиме, ову економску философију најбоље описује „шампањска пирамида“ коју републикански идеолози неретко износе као квалитетну илустрацију својих ставова.

Наиме, овом илустрацијом се однос између послодавца и радника, у слободној тржишној привреди каква је америчка, представља као пирамида начињена од шампањских чаша. Уколико државна власт опорезује привредника, он ће своју чашу која се налази на врху пирамиде свакако напунити до врха, али ће се шампањац (профит) из његове чаше преливати ограничено и доћи до мањег броја запослених, сарадника, добављача итд. 

Уколико пак овог привредника не опорезујете високим стопама, већ само минимумом који је неопходан за сервисирање одређених државних трошкова, у том случају ће се профит преливати у далеко већој количини све до пирамидалне базе и послодавац ће бити мотивисан да вишак или макар његов део, даље улаже у производњу.

Занимљиво је да пореска реформа има и своју снажну социјалну компоненту, која се пре свега осликава у мотивисању појединаца да заснују породице. Свакако, ово није новитет у америчкој политици, али су републиканци ипак доказали континуитет свог залагања при поспешивању природног прираштаја, који је у САД 2017. године пао на најнижу тачку од како се о природном прираштају води државна статистика. У САД се у првом кварталу 2017. године родило 61.5 беба на 100 жена у репродуктивном добу  (од 15. доо 44. године живота).

Поред наставка тенденције раздвајања средње и високе класе, уочљив је и моменат, као и при опорезивању појединаца, осетног увећавања доње границе за највишу категорију, чиме се број лица са повољнијом пореском стопом у највишој категорији, битно смањује. Ипак, тенденција ка оснаживању средње класе и ширење могућности породицама да напредују унутар категорија те класе је видљива. 

Историјски резултати

Објективни критичари могу гајити општи став спрам неке политичке опције и износити га поткрепљеног аргументима, али је поједине резултате једноставно тешко оспорити. Слично је и у политичкој трци. Демократама тако, у припреми „мидтермса“, избора за трећину чланова Сената и свих 435 чланова Представничког дома у новембру, није лако да се супротставе аргументу који Доналд Трамп и републиканци непрестано експлоатишу последњих месеци.

Незапосленост у САД је у мају месецу 2018. године пала на историјски минимум. 
Свега 3.8% незапослених забележено је у редовном месечном извештају Бироа за статистику рада, што је најнижи ниво од 1969. године до данас. Сличан ниво незапослености забележен је још једино у априлу 2000. године. 

Занимљиво, највећи напредак је забележен у области здравства и неге, сектору малих и микро предузећа, као и у грађевинарству.

Оно што представља једини одржив аргумент демократама, јесте чињеница да тренд пада незапослености, није започет 2016. године, већ да је реч о тренду који постоји у последњих готово девет година, што је други најдужи период у историји, континуираног напретка економије и потраге за радном снагом.

Након велике економске кризе која је 2008. и 2009. године погодила САД, а следствено и готово цео свет и након слома тржишта некретнина довела до рецесије каква у САД није била запамћена у претходних дуже од седамдесет година, дошло је и до наглог скока незапослености у свим категоријама. 

Ипак, развој енергетског сектора, експлоатација уљних шкриљаца, нагли развој дигиталних технологија и информационо-комуникационог сектора, као и државна интервенција која је била одобрена још за време мандата Џорџа Буша млађег, стабилизовала су тржишта, поједине традиционално значајне гране америчке индустрије попут наменске су ојачале и дошло је до континуираног раста потребе за радном снагом.

У приложеној табели приказан је проценат незапослености у САД, по месецима у последњих десет година. Дакле, не само да се америчка привреда опоравила од удараца из 2008. и 2009. године, него је континуирано на нивоу ниже незапослености него пре кризе већ готово две године. 

Иако поједини економисти сматрају да незапослености суштински нема, када падне на ниво од 4%, поготово у тржишним привредама где је врло висок ниво флуктуације радне снаге, тако да у моменту сваког пресека одређени број радника тражи ново запослење, постоје процене да САД и даље имају простора за обарање незапослености, пошто проценат од 60.4% колико је данас Американаца запослено у односу на укупан број становника и даље није премашио ниво из предресеционог периода

Пад незапослености у различитим категоријама

Са социолошке тачке гледишта, али и уколико питање поставимо на политичку раван, не могу се занемарити резултати који говоре о историјском минумуму незапослености међу појединим расним категоријама.

Афроамериканци, који традиционално гласају за Демократску партију, су најзапосленији икада, заправо разлика у запослености белаца и црнаца у САД никад није била мања. У мају месецу, Афроамериканци су били незапослени у проценту од 5.9%, што је осетан пад у односу на април када је незапосленост ове популације износила 6.6%. Прошле године у мају, незапослених Афроамериканаца је било 7.6%. 

С обзиром на чињеницу да је 1983. године 21.2% Афроамериканаца било незапослено, приметан је озбиљан, квалитативан искорак. Поређења ради у мају је незапослених белаца било 3.5%, Американаца пореклом из Азије 2.1%, а Хиспаноамериканаца 4.9%.

Приметан је пад незапослености и по старосним категоријама. Тако, за раднике од 16 до 19 година старости, незапосленост је пала у односу на претходну годину са 14.1% на 12.8%.

Пад незапослености, овог пута прати и раст примања. Просечне плате су за 2.7% више, него ли прошле године у ово време. Да простора за напредак има, говори и податак да су примања 2000. године, када је последњи пут незапосленост била овако ниска, расла за 4%.

Занимљиво је да се пад незапослености може приметити у различитим гранама, од грађевинарства до пољопривреде. Тако је након дугог низа година, држава која почива у великој мери управо на пољопривредној производњи – Небраска, избила на сам врх када је запосленост у питању. У овој држави, је измерен ниво од 2.7% незапослених, што је најнижи ниво у последњих двадесет година. 

Закључак

На високоразвијеном, либералном тржишту какво је америчко, тешко је јасно утврдити да ли одређене државне мере попут пореске политике одређују економске токове или ове државне мере служе само за прерасподелу вишка, који држава убира, а који привредни субјекти остварују. 

Иако се дистрибутивна улога пореске политике никако не може занемарити, јасно је да ни привредним субјектима није исто пословати у условима у којима већи део свог вишка могу да прерасподеле на другачији начин или су принуђени да исти предају држави. 

Ипак, неумољиве бројке које говоре о оснаживању америчке економије могу имати вишеструке последице. 

На унутрашњој политичкој сцени: 

• Републиканци имају снажан аргумент у сусрет новембарским изборима и могу побољшати свој, иначе по истраживањима јавног мњења, незавидан положај у борби за очување већине у Представничком дому, пошто Сенат у овом моменту делује као много озбиљнији и нереалнији подухват за демократе. 
• Доналд Трамп остварује једно од кључних обећања из своје предизборне кампање. Ово не само да му подиже популарност, већ ствара могућност за наставак, такође приметног тренда, повратка америчког капитала из иностранства у САД и његово ојачавање. Не само то, Трамп на бази реалних резултата, а не само вештине јавног наступа и провокативног деловања, ствара могућност за изградњу своје кампање 2020. године, која за разлику од претходне може бити прожета далеко афирмативнијим порукама и обележена са мање скандала. 
• Заједничким радом и оствареним резултатом, неоконси и Трамп остварују позитивне поене унутар Републиканске партије и бивају мотивисани да и у наредном периоду раде заједно. Такође се смањује шанса кандидовања неког од Трампу супротстављених републиканаца у својству независног кандидата 2020. године или пак изазивања Трампа унутар Републиканске партије, што је технички могуће, али је веома ретко и супротстављено традицији, којој су Американци, поготово када је о политици реч, врло привржени. 
• Афроамериканци који листом и по инерцији, годинама гласају за демократе, могу бити мотивисани да у већем проценту, у новембру месецу, своје поверење поклоне републиканцима, а такав тренд није нереално очекивати ни 2020. године. Шта више, такав заокрет може довести и до континуираног процеса, који би битно изменио како афроамеричку заједницу, тако и Републиканску партију.

На спољнополитичком плану:

• Иако се ова веза не може одмах увидети, врло је јасно да оснаживањем америчке економије, а са републиканцима на позицијама моћи, следи додатно, озбиљно улагање у америчку армију, која свакако годинама има далеко највећи буџет на свету, који је по доласку Доналда Трампа у Белу кућу, поново појачан. Да ли ће производња вишкова у наменској индустрији и оснаживање армије утицати и на веће присуство САД у свету, поготово у кризним жариштима, у великој мери зависи од процене Доналда Трампа да ли и колико финансијске користи амерички субјекти од таквог ангажмана могу имати, као и од успеха неоконса, као најснажнијег крила унутар Републиканске партије на новембарским изборима. 

Републиканци на крилима економских резултата, имају право на сан о новој ери препорода, сличној оној која је задесила САД осамдесетих година у време Роналда Регана. Са друге стране, демократе се могу позивати на континуитет економског раста, који коинцидира са Обаминим уласком у Белу кућу. Оно што остаје као отворено питање јесте, хоће ли САД успети да из потенцијалних, за сада контролисаних трговинских ратова, како са својим савезницима, тако и са глобалним такмацима, изађу као победници и на тај начин створе предуслове за пласман својих вишкова у иностранство. 

А од овог питања у великој мери зависи и геополитичка слика света у годинама које долазе.