ANA BAJIĆ: Tekvondo u krvi
Bila sam mnogo nestašna kao mala i komšija me je odveo na prvi trening. U početku nisam pokazivala talenat, ali sam se radom i upornošću izborila za rezultate, rekla je osvajačica bronze na EP, koja je bila gost naše redakcije.
Srbija polako postaje zemlja tekvondoa. To potvrđuju rezultati u poslednjih nekoliko godina, jer ne prođe nijedno takmičenje, a da se srpski takmičari ne vrate sa medaljom. Tako je bilo i nedavno kada su na Evropskom prvenstvu u Bakuu (Azerbejdžan) osvojene dve medalje. Milica Mandić (73 kg) je osvojila srebro, a Ana Bajić (+73) bronzu.
Iako je tek nedavno napunila 19 godina Bajićeva može da se pohvali sa dve seniorske medalje, jer je prošle godine osvojila bronzu na Svetskom prvenstvu u Meksiku. Ova mlada sportistkinja je rođena u Beški 1995. godine, a članica je kluba Elit iz Inđije. Još u mlađim kategorijama je pokazala talenat jer je bila kadetska prvakinja Evrope u Zagrebu 2009. i srebrna na SP za juniorke u Šarm el Šeiku (Egipat) 2012. Ona i njen trener iz Elita Darko Kukić bili su gosti naše redakcije.
Koliko ste zadovoljni rezultatom na Evropskom prvenstvu?
- Zadovoljna sam jer sam imala težak žreb, ali sam ipak osvojila medalju. U borbi za odličje sam pobedila Francuskinju Gladis Epang, koja je osvajačica evropskih, svetskih i olimpijskih medalja. U polufinalu sam izgubila od Bjanke Volden iz Velike Britanije koja je dosta iskusnija od mene.
Koji vam je glavni cilj u tekvondou?
- Kao i svakom sportisti to je plasman na Olimpijske igre, a naročito medalja. Nadam se da ću moći da se kvalifikujem za Rio 2016. godine, ako ne uspem onda ću da idem u Tokio. Ipak, mislim da mogu da se kvalifikujem za Igre u Brazilu.
Zašto ste izabrali baš ovaj sport?
- Bila sam mnogo nestašna kao mala i komšija me je odveo na prvi trening. U početku nisam pokazivala talenat, ali sam se radom i upornošću izborila za rezultate. Vremenom mi je tekvondo ušao u krv i sada ne mogu bez njega.
- Drago mi je da sam poznata u nečemu. Prija mi sve to jer se tako populariše i tekvondo. U Inđiji me svi znaju i čestitaju mi na medaljama.
Pošto živite na relaciji Beška – Inđija i trenirate dva puta dnevno, koliko je naporno putovanje i da li nalazite vreme za odmor i prijatelje?
- Teško mi je da uskladim školu i treninge. To mi je previše obaveza i ne mogu uvek da dam maksimum. Nešto mora da ispašta, ali se profesori Srednje ekonomske škole „Doktor Đorđe Natošević“ trude da mi izađu u susret. Najviše mi pomaže razredna Gordana Mudrić. Nađem uvek vremena za prijatelje, ali ne izlazim mnogo. Ponekad svratim u neki kafić.
- To je upornost, što je ostala u tekvondou. U našem klubu Elit je bilo i većih talenata od nje, ali nisu ostali u sportu. Ona voli da putuje, takmiči se i druži. Takmičenja joj pune baterije. Kada je bila kadetkinja nismo je previše forsirali, jer bi odustala od sporta. Zato smo išli postepeno – istakao je Kukić.
Koliko su dobri rezultati srpskih tekvondista doprineli još većim uspesima, a koliko stvaraju pritisak, jer su i očekivanja veća?
- Rezultati su poslednjih godina sve veći i sve više dece se bavi tekvondom. I ljudi shvataju značaj ovog sporta, a najviše je doprinela zlatna olimpijska medalja Milice Mandić. Svakako da je tenzija veća, jer sve takmičarke žele da pobede devojku koja je treća na svetu. Sa uspehom se treba izboriti. Dobri rezultati mnogo znače za naš Savez i državu. Svaka medalja podstiče želju za još večim radom.
Vi i Milica Mandić ste ista olimpijska kategorija (+73 kg). Postoji li rivalstvo između vas dve?
- Ne postoji. Jedna drugoj pomažemo i izlazimo u susret. Obe smo na jednom visokom nivou i dobro je što sparingujemo zajedno. Dosta sam napredovala uz nju, jer mi pomaže i pokazuje neke stvari.
