АНА БАЈИЋ: Теквондо у крви
Била сам много несташна као мала и комшија ме је одвео на први тренинг. У почетку нисам показивала таленат, али сам се радом и упорношћу изборила за резултате, рекла је освајачица бронзе на ЕП, која је била гост наше редакције.
Србија полако постаје земља теквондоа. То потврђују резултати у последњих неколико година, јер не прође ниједно такмичење, а да се српски такмичари не врате са медаљом. Тако је било и недавно када су на Европском првенству у Бакуу (Азербејџан) освојене две медаље. Милица Мандић (73 кг) је освојила сребро, а Ана Бајић ( 73) бронзу.
Иако је тек недавно напунила 19 година Бајићева може да се похвали са две сениорске медаље, јер је прошле године освојила бронзу на Светском првенству у Мексику. Ова млада спортисткиња је рођена у Бешки 1995. године, а чланица је клуба Елит из Инђије. Још у млађим категоријама је показала таленат јер је била кадетска првакиња Европе у Загребу 2009. и сребрна на СП за јуниорке у Шарм ел Шеику (Египат) 2012. Она и њен тренер из Елита Дарко Кукић били су гости наше редакције.
Колико сте задовољни резултатом на Европском првенству?
- Задовољна сам јер сам имала тежак жреб, али сам ипак освојила медаљу. У борби за одличје сам победила Францускињу Гладис Епанг, која је освајачица европских, светских и олимпијских медаља. У полуфиналу сам изгубила од Бјанке Волден из Велике Британије која је доста искуснија од мене.
Који вам је главни циљ у теквондоу?
- Као и сваком спортисти то је пласман на Олимпијске игре, а нарочито медаља. Надам се да ћу моћи да се квалификујем за Рио 2016. године, ако не успем онда ћу да идем у Токио. Ипак, мислим да могу да се квалификујем за Игре у Бразилу.
Зашто сте изабрали баш овај спорт?
- Била сам много несташна као мала и комшија ме је одвео на први тренинг. У почетку нисам показивала таленат, али сам се радом и упорношћу изборила за резултате. Временом ми је теквондо ушао у крв и сада не могу без њега.
- Драго ми је да сам позната у нечему. Прија ми све то јер се тако популарише и теквондо. У Инђији ме сви знају и честитају ми на медаљама.
Пошто живите на релацији Бешка – Инђија и тренирате два пута дневно, колико је напорно путовање и да ли налазите време за одмор и пријатеље?
- Тешко ми је да ускладим школу и тренинге. То ми је превише обавеза и не могу увек да дам максимум. Нешто мора да испашта, али се професори Средње економске школе „Доктор Ђорђе Натошевић“ труде да ми изађу у сусрет. Највише ми помаже разредна Гордана Мудрић. Нађем увек времена за пријатеље, али не излазим много. Понекад свратим у неки кафић.
- То је упорност, што је остала у теквондоу. У нашем клубу Елит је било и већих талената од ње, али нису остали у спорту. Она воли да путује, такмичи се и дружи. Такмичења јој пуне батерије. Када је била кадеткиња нисмо је превише форсирали, јер би одустала од спорта. Зато смо ишли постепено – истакао је Кукић.
Колико су добри резултати српских теквондиста допринели још већим успесима, а колико стварају притисак, јер су и очекивања већа?
- Резултати су последњих година све већи и све више деце се бави теквондом. И људи схватају значај овог спорта, а највише је допринела златна олимпијска медаља Милице Мандић. Свакако да је тензија већа, јер све такмичарке желе да победе девојку која је трећа на свету. Са успехом се треба изборити. Добри резултати много значе за наш Савез и државу. Свака медаља подстиче жељу за још вечим радом.
Ви и Милица Мандић сте иста олимпијска категорија ( 73 кг). Постоји ли ривалство између вас две?
- Не постоји. Једна другој помажемо и излазимо у сусрет. Обе смо на једном високом нивоу и добро је што спарингујемо заједно. Доста сам напредовала уз њу, јер ми помаже и показује неке ствари.
