Bajkeri čuvaju decu

Zamislite devojčicu koja je sa 11 godina bila zlostavljana od strane rođaka. On nije u državi, ali nije ni u zatvoru i ona se plaši. Ne spava, a kad i zaspi – bude je noćne more i jako lupanje srca.
I onda se desi – šta?
Na sred ulice okruže je motori. Četrnaest ljutih mašina i na njima mišićavi, glasni i zastrašujući bajkeri. Turiraju, turiraju, a onda ugase motore i ustaju. Devojčici prilazi glavni, 55-godišnji muškarac dugačke kose. Saginje se, svestan svoje pojave, osmehne se i, pružajući ruku, predstavi se. Pajps. Svi se predstavljaju uličnim imenima, zbog sigurnosti. Tu su i žene, čak i bliznakinje. I jedan bajker visok kao drvo, pa se tako i predstavlja – Drvo.

Oni su sad tu i devojčica nema čega da se plaši. Oni su pripadnici međunarodnog udruženja Bajkeri Protiv Zlostavljanja Dece, ogranak iz Arizone. Na crnim kožnim prslucima i majicama ispisan je njihov moto: ″Nijedno dete ne zaslužuje da živi u strahu″.
Čak i deca znaju da se ne treba kačiti sa bajkerima, čuvenim sinovima anarhije. Zato se oni i bave time. Kako kaže Rembrant, 54-godišnjak sazdan od mišića, sama slika bajkera objašnjava zašto oni moraju da štite decu.
″Nije isto kad vidite Harlija i krupne momke u dvorištu ili grupu golfera. Ružičasta LaKost majica i golf cipele nisu nimalo zastrašujuće.″

Bajkeri prolaze stroge kontrole. Iako je dozvoljeno pristupiti organizaciji sa policijskim dosijeom, važno je da se počinjeni zločini nikako ne odnose na nasilje u porodici i na zlostavljanje dece. Vode iscrpne razgovore sa dečijim psiholozima, ne iniciraju zagrljaje sa klincima (ali su uvek tu da ih prigrle, ako oni to traže). I, najvažnije, ma koliko priča bila teška – bajkeri ne smeju da puste suzu. Moraju da budu jaki i za decu i za sebe.

Ako se zlostavljač ponovo pojavi, tu su. Ako se javi telefonom, tu su. Ako ih dete pozove i samo kaže da se plaši – okružiće kuću i dežuraće koliko god je potrebno. Volonterski. Svi oni imaju svoje profesije i živote, ali za decu su uvek tu.
Kada dete treba da svedoči na sudu protiv zlostavljača, bajkeri će svog malog prijatelja dovesti u sudnicu i ispuniće prve redove.
Imali su slučaj osmogodišnjeg dečaka koji je bio zlostavljan od strane maminog dečka. Svedočio je na sudu, a nije mogao nogama da dohvati pod. Sudija ga je pitao da li se plaši i on je odgovorio negativno. Kad su ga pitali zašto se ne plaši, rekao je jednostavno:
″Moji prijatelji su strašniji od njega.″

Kada se uvere da je dete prevazišlo traumu i da mogu da nastave dalje, sašiju mu poseban prsluk od džinsa – kao uspomenu na druženje i snagu koja će uvek kružiti oko njega.

(azcentral.com)