Бајкери чувају децу

Замислите девојчицу која је са 11 година била злостављана од стране рођака. Он није у држави, али није ни у затвору и она се плаши. Не спава, а кад и заспи – буде је ноћне море и јако лупање срца.
И онда се деси – шта?
На сред улице окруже је мотори. Четрнаест љутих машина и на њима мишићави, гласни и застрашујући бајкери. Турирају, турирају, а онда угасе моторе и устају. Девојчици прилази главни, 55-годишњи мушкарац дугачке косе. Сагиње се, свестан своје појаве, осмехне се и, пружајући руку, представи се. Пајпс. Сви се представљају уличним именима, због сигурности. Ту су и жене, чак и близнакиње. И један бајкер висок као дрво, па се тако и представља – Дрво.

Они су сад ту и девојчица нема чега да се плаши. Они су припадници међународног удружења Бајкери Против Злостављања Деце, огранак из Аризоне. На црним кожним прслуцима и мајицама исписан је њихов мото: ″Ниједно дете не заслужује да живи у страху″.
Чак и деца знају да се не треба качити са бајкерима, чувеним синовима анархије. Зато се они и баве тиме. Како каже Рембрант, 54-годишњак саздан од мишића, сама слика бајкера објашњава зашто они морају да штите децу.
″Није исто кад видите Харлија и крупне момке у дворишту или групу голфера. Ружичаста ЛаКост мајица и голф ципеле нису нимало застрашујуће.″

Бајкери пролазе строге контроле. Иако је дозвољено приступити организацији са полицијским досијеом, важно је да се почињени злочини никако не односе на насиље у породици и на злостављање деце. Воде исцрпне разговоре са дечијим психолозима, не иницирају загрљаје са клинцима (али су увек ту да их пригрле, ако они то траже). И, најважније, ма колико прича била тешка – бајкери не смеју да пусте сузу. Морају да буду јаки и за децу и за себе.

Ако се злостављач поново појави, ту су. Ако се јави телефоном, ту су. Ако их дете позове и само каже да се плаши – окружиће кућу и дежураће колико год је потребно. Волонтерски. Сви они имају своје професије и животе, али за децу су увек ту.
Када дете треба да сведочи на суду против злостављача, бајкери ће свог малог пријатеља довести у судницу и испуниће прве редове.
Имали су случај осмогодишњег дечака који је био злостављан од стране маминог дечка. Сведочио је на суду, а није могао ногама да дохвати под. Судија га је питао да ли се плаши и он је одговорио негативно. Кад су га питали зашто се не плаши, рекао је једноставно:
″Моји пријатељи су страшнији од њега.″

Када се увере да је дете превазишло трауму и да могу да наставе даље, сашију му посебан прслук од џинса – као успомену на дружење и снагу која ће увек кружити око њега.

(azcentral.com)