Bernandinac: "Svetac" pseće vrste

Ne zna se tačno kada su prvi predstavnici te rase došli u sklonište Velikog San Bernarda, gde su ih prihvatili monasi. Po nekim hroničarima, pojavili su se tu početkom 11. veka. Ti psi su u početku čuvali manastir pre nego što su, počev od 17. veka, počeli da ih obučavaju, da spašavaju putnike, izgubljene u planini; zato su oni često predstavljeni sa burencetom punim rakije, privezanim za vrat.

Čuveni bernardinac Beri uspeo je da na planini spase 40 ljudskih života. Danas se njegovi posmrtni ostaci nalaze u muzeju u Bernu, piše "Životinje.rs". Bernardinac kratke dlake je najefikasniji na planini, jer odlično podnosi veoma niske temperature, a lakše radi od bernardinca duge dlake, koji se nešto teže kreće po snegu, jer mu se sneg lepi za šape i zamrzava.

Kaže se da bernardinac ima sposobnost da unapred "oseti" dolazak lavine, međutim, sa tog njegovog prestola spasioca, zbacili su ga nemački ovčari i labradori, koji su ipak uspešniji. Ovaj pas je društven, miran i razborit, nežan i umiljat, bezgranično odan, obožava decu.

Potrebno mu je mnogo vežbe i kretanja, a održavanje njegove dlake zahteva energično i često četkanje. Bernardinac ima impresivnu glavu, sa širokom lobanjom, pomalo zaokrugljenom, i sa naznačenim čeonim usekom. Njuška je kratka, sa širokim crnim nosem, sa dobro otvorenim nozdrvama i sa jako razvijenim usnama koje su pomalo spuštene. Kada je životinja u budnom stanju, onda ima naborano čelo.

Oči su dosta velike, smeđe, umiljatog i dobroćudnog pogleda. Uši su široke u korenu, dobro priljubljene uz glavu. Vrat je veoma snažan sa karakterističnim podvratkom. Leđa su široka, grudni koš dosta dubok, prednje noge su prave i čvrste, stražnje dobro razvijene, a bedra jaka.

Bernardinac ima često zapreke, koji opet nisu poželjni i koji ne bi trebalo da smetaju psu pri hodu. Rep je širok u korenu, špicast pri vrhu, spušten kada je pas u stanju mirovanja, a malo povijen kada je na delu.

Razlikuju se bernardinci sa dugom i pomalo talasatom dlakom i bernardinci sa kratkom, veoma zbijenom, pravom i glatkom, malo dužom na repu i na bedrima. Dlaka je bele boje, sa riđim ili crveno riđim mrljama, ili obrnuto, sa riđom bojom koja je više zastupljena od bele.

Dozvoljeno je da dlaka bude malo prošarana crnom. Grudni koš, šape, vrh repa, traka oko njuške i okovratnik su uvek beli. Maska je crna do očiju dok su uši poželjne da budu tamne nijanse. Nisu dozvoljeni: suviše laka konstitucija, loše stabilnosti, beli delovi dlake koji nisu u skladu sa standardom, prognatizam.

Pogledajte i: Himalajska mačka: Uspešan eksperiment 

Bedlingtonski terijer: Opasan lovac na pacove