Бернандинац: "Светац" псеће врсте

Не зна се тачно када су први представници те расе дошли у склониште Великог Сан Бернарда, где су их прихватили монаси. По неким хроничарима, појавили су се ту почетком 11. века. Ти пси су у почетку чували манастир пре него што су, почев од 17. века, почели да их обучавају, да спашавају путнике, изгубљене у планини; зато су они често представљени са буренцетом пуним ракије, привезаним за врат.

Чувени бернардинац Бери успео је да на планини спасе 40 људских живота. Данас се његови посмртни остаци налазе у музеју у Берну, пише "Životinje.rs". Бернардинац кратке длаке је најефикаснији на планини, јер одлично подноси веома ниске температуре, а лакше ради од бернардинца дуге длаке, који се нешто теже креће по снегу, јер му се снег лепи за шапе и замрзава.

Каже се да бернардинац има способност да унапред "осети" долазак лавине, међутим, са тог његовог престола спасиоца, збацили су га немачки овчари и лабрадори, који су ипак успешнији. Овај пас је друштвен, миран и разборит, нежан и умиљат, безгранично одан, обожава децу.

Потребно му је много вежбе и кретања, а одржавање његове длаке захтева енергично и често четкање. Бернардинац има импресивну главу, са широком лобањом, помало заокругљеном, и са назначеним чеоним усеком. Њушка је кратка, са широким црним носем, са добро отвореним ноздрвама и са јако развијеним уснама које су помало спуштене. Када је животиња у будном стању, онда има наборано чело.

Очи су доста велике, смеђе, умиљатог и доброћудног погледа. Уши су широке у корену, добро приљубљене уз главу. Врат је веома снажан са карактеристичним подвратком. Леђа су широка, грудни кош доста дубок, предње ноге су праве и чврсте, стражње добро развијене, а бедра јака.

Бернардинац има често запреке, који опет нису пожељни и који не би требало да сметају псу при ходу. Реп је широк у корену, шпицаст при врху, спуштен када је пас у стању мировања, а мало повијен када је на делу.

Разликују се бернардинци са дугом и помало таласатом длаком и бернардинци са кратком, веома збијеном, правом и глатком, мало дужом на репу и на бедрима. Длака је беле боје, са риђим или црвено риђим мрљама, или обрнуто, са риђом бојом која је више заступљена од беле.

Дозвољено је да длака буде мало прошарана црном. Грудни кош, шапе, врх репа, трака око њушке и оковратник су увек бели. Маска је црна до очију док су уши пожељне да буду тамне нијансе. Нису дозвољени: сувише лака конституција, лоше стабилности, бели делови длаке који нису у складу са стандардом, прогнатизам.

Погледајте и: Хималајска мачка: Успешан експеримент 

Бедлингтонски теријер: Опасан ловац на пацове