Уколико даждевњак писне моментално оглувиш: Да ли су веровања о овом водоземцу тачна?

Прича о даждевњаку може да почне. 

Да ли даждевњак може да угаси ватру?

Једна од најстаријих легенди која се везује за ово невероватно створење јесте да даждевњак може да угаси ватру. 

У првом веку нове ере, то је желео и да докаже Плиније Старији бацивши даждевњака у пламен. 

Доказ којем је стремио је не само што ово створење може да преживи ватру, шта више може и да је угаси. Ослањајући се на Аристотелове тврдње, сигурно је био више него уверен у успешност свог подухвата. Или можда, не?! Али одакле им таква помисао?! 

Сам назив на латинском Саламандра води порекло из персијског језика и значи "ватра изунутра". 

Постоји више тумачења, али дефинитивно се слажу сви да је име у грчки и латински језик дошло из персијског и да је уско везано за ватру. 

Веровали су да је рођен у ватри, попут Феникса, и та прича о створењу отпорном на пламен трајаће од старих Грка и Римљана, па све до ренесансе. 

Све приче утемељене су само на неразумевању овог невероватног створења које је, без икакве сумње, било страх и трепет чак и за ондашње најученије људе. 

Због своје тамне коже која се увек чини мокром и љигавом, хладан на додир као лед, није ни чудо што су мислили да може преживети ватру и чак је угасити. 

Нажалост сваки покушај доказивања тврдњи, прошао би погубно по саму животињу, али прича је наставила да живи још вековима. 

Да ли је даждевњак отрован?

Као да то није било довољно да мистификује ово створење, не заборавимо да је даждевњак "отрован", тј. у случају да се осети угрожено, браниће се белом слузи која је отровна за потенцијалне, ситније, грабљивце. 

Код човека та слуз ће изазвати иритацију коже, али било је довољно да пусте машти на вољу и да тај отров постане толико смртоносан да је чак један даждевњак опустошио војску Александра Македонског, убивши чак 4.000 војника и 2.000 коња само зато што су пили воду из реке кроз коју је прошао даждевњак. 

Тако је даждевњак од створења од којег "отпадају длаке" и кожа мења боју, постао општа опасност за све. 

Свети Исидор Севиљски забележио је чак да даждевњак убија бројне жртве истовремено "јер ако пузи по дрвету, зарази све плодове отровом и убије оне који га једу; чак и ако падне у бунар, моћ отрова убија оне који пију воду из бунара". 

Није заборавио да напомене и ону стару тврдњу да је имун на ватру. Наравно као што се и може претпоставити по упадљивим бојама, даждевњак је прилично отрован, будући да лучи неуротоксин који одвраћа предаторе. 

Ако осећа да може бити нападнут, он заправо може "попрскати" предатора који се приближава. 

Да ли од цијука даждевњака можемо оглувети?

Та чињеница је допринела мистици и у нашим крајевима, где су веровали да ћете ослепети ако вас попрска отровом и чак оглувети ако чујете његов продоран "цијук". 

А таман кад помислите да ће се наћи неко ко ће оповргнути ова мистична дејства даждевњака, појави се нико други до Леонардно да Винчи који не само да је потврдио пређашња веровања, већ их је и надоградио тврдећи да даждевњак "нема органе за варење и не добија храну осим из ватре, у којој стално обнавља своју љускаву кожу". 

Алхемичар Парацелзус је то касније и потврдио, уздигавши даждевњака у статус једног од четири "елемента" – даждевњак наравно представља елемент ватре. 

Нови моменти настају опажањима Марка Пола који је забележио "права истина је да даждевњак није звер, како тврде у нашем делу света, већ је супстанца која се налази у земљи". 

Прича о азбесту

Чини се да је Азија била мало трезвенија када је ова животиња у питању, али ради се о преплитању прича. 

Под речју "саламандер" они су мислили на азбест. 

Иако смо данас коначно дошли до тога да је азбест забрањен у градњи, његова ватроотпорна моћ је била позанта много пре нас. 

У антици, азбест је био уткан у краљевску одећу. 

Плиније је забележио да је био коришћен за умотавање мртвих на погребним ломачама, јер будући да не гори, након спаљивања би остао само чист пепео неокаљан угљенисаном тканином. 

И сам Марко Поло је забележио једну причу коју је чуо да су влакна азбеста коришћена за прављење марамица које би постале снежно беле само када би их ставили у ватру. 

И заиста, Персијанци су koristilli азбест када су желели да задиве своје госте. У ватру би бацали салвете које би из ватре изашле потпуно чисте и беле. Верује се да је таква тканина прављена од азбеста увезеног преко Хиндукуша. 

Преплитањем свих ових прича, од љигавог створења даждевњак у једном тренутку постаје крзнено стоврење, и као такав је био илустрован у неким средњевековним књигама. 

Како је дошло до забуне? 

Па тако што је азбест био познат као "саламандерова вуна" под утицајем свих легенди о даждевњаку као створењу отпорном на ватру. 

Као што увек и бива на крају, објашњење је врло једноставно, шта више неочекивано очигледно. 

Даждевњак живи у влажним срединама, увек близу неког извора воде и често се крије у деблима дрвећа уколико нема лишћа на тлу. 

Човек се грејао тако што је дебла бацао у ватру и запрепастио се када би видео чудно љигаво створење како гмиже из тих дебала заправо бежећи од ватре. 

Мистицизам је био дубоко укорењен у људску свест и даждевњаков бег од ватре је преобличен у његово ватрено рођење, пише tijanadrndarski.com.

Ова веровања о даждевњаку дубоко су укорењена у нашем народу до дана данашњег.

Готово да нема човека ког баке и деке нису плашили натприродним способностима овог "бића".