BLISKI ISTOK U 2016: Šta očekuje region koji preti bezbednosti čitavog sveta?

U 2016. godini očekuje barem malo primirivanja tog nasilja, ali je pitanje koliko će Bliski istok u nekom srednjoročnom periodu zaista biti sposoban da održi mir i stabilnost. 

Konačno rešenje građanskog rata u Siriji?

Protekla godina bila je obeležena žestokim ratnim delovanjem u Siriji, na čijem su se terenu sukobljavale dve međusobno suprotstavljene vizije bliskoistočnog poretka. Ulazak Rusije u ovaj sukob na strani sirijskog predsednika Bašara al-Asada je samo povećalo izglede da će morati doći do primirja, jer niti jedna strana nije sposobna da pobediti u ovom mukotrpnom ratu. Nakon meseci napredovanja kurdskih, pobunjeničkih, ali i terorističkih snaga protiv Damaska, ruske vazdušne snaga i iranska stručna pomoć na terenu dali su sirijskoj vlasti mogućnost preživljavanja.

Kako sirijski pobunjenici i svetske sile vode pregovore o mogućem kraju rata, glavna rasprava će se voditi oko buduće uloge Bašara al-Asada u zemlji. Regionalne sile poput Turske i Saudijske Arabije dugo su insistirale na odlasku Asada s vlasti, nasuprot Moskve i Teherana koji žele zadržati svog tradicionalnog saveznika. Neke druge sile, kao što su SAD, poslednjih meseci daju pomirljiv ton što se tiče Asada, koje se boje libijske sudbine.

U trenutku kada i Pakistan menja svoju odluku o podršci Saudijskoj Arabiji, čini se da islamistička struja jenjava. Iduća godina će svakako pokazati da li se može doći do kompromisa po pitanju Asada.

Palestina i nova intifada

Druga tema o kojoj će biti mnogo priče u 2016. jeste Palestina i mogućnost nove intifade. O ovoj tema se dugo nije govorilo u regionu, što je i razumljivo s obzirom na dugotrajnost izraelsko-palestinskog sukoba. Sukob dve strana je postao jači i intenzivniji. Nezadovoljstvo s navodnim promenama u upravljanju muslimanskim svetilištem Haram al-Šarif izazvalo je nasilne ustanke ove jeseni, što je vodilo u niz smrtonosnih samoubilačkih napada protiv izraelskih građana i vojnika. Prema starom receptu, izraelska je vojska odgovorila nasiljem.

Današnji ustanak smatra se organskim odgovorom kojeg čine većinom mladi, obrazovani i frustrirani Palestinci. Palestinska samouprava očito postaje sve manje povezana sa zajednicom i njen pokušaj da obuzda nenajavljeni i spontani pokret ili da ga proglasi svojim, naišlo je na protivljenje Palestinaca.

Stara garda u Ramali je sada zabrinuta da ovaj mladi pokret ne bude okrenut samo protiv Izraelaca, nego i da bi se mogla palestinska vlast naći u podjednakoj opasnosti.

Iran

U razdoblju od 18 meseci Islamska republika Iran će sprovesti tri ključna izborna procesa koji će naširoko uticati na politiku Bliskog istoka, kao i na dugoročni smer političkog razvoja u samoj zemlji. U jedinoj zemlji izuzev Turske i Izraela gde izborni pobednik nije unapred poznat, u februaru se održavaju parlamentarni izbori na kojima će se sukobiti suprotstavljene političke frakcije izuzetno složene iranske političke scene. Osim toga, biraju se i članovi uticajnog Veća stručnjaka, koje nadgleda rad samog Vrhovnog vođe, a koje je važan glas u iranskoj svakodnevnoj politici. 

Pragmatičan predsednik Hasan Rohani i dalje je vrlo popularan političar u zemlji, što mu daje olakšice s obzirom da će u zimu 2017. doći i do predsedničkih izbora. Rohanijev drugi mandat ponajviše zavisi o količini pritiska naroda koji od njega traži da ispuni svoja obećanja oko potrebnih ekonomskih reformi nakon što se međunarodne sankcije protiv Irana skinu rano iduće godine.

Tokom 2016. godine Iran će morati da pokaže da li je sposoban da održi velika očekivanja kao ekonomske i diplomatske sile na Bliskom istoku. Rohaniju su pre svega potrebne političke pobede, posebno zbog toga što skidanje sankcija neće direktno voditi ekonomskom blagostanju u prvoj godini.

Cena nafte

Cene nafte padaju nisko i očekuje se da će iduće godine dosegnuti istorijski minimum, zajedno s padom cena prirodnog gasa.

Pad cena energenata imaće značajan uticaj na socioekonomske pokazatelje, posebno arapskih zemalja. Na Arabijskom poluostrvu to bi moglo dovesti i do rušenja finansijskog sistema vlada koje ponajviše zavise od izvoza fosilnog goriva.

Druge zemlje, poput Irana, imaće priliku da iskoriste svoje bogate zalihe, ali neće dobiti onoliko profita koliko su se nadali. Iranci su stoga napore uložili prema diverzifikaciji svoje ekonomije, dok su arabijske zemlje stagnirale i pale u strah od budućnosti.

Kraj Muslimanskog bratstva?

U 2016. godini očekuje se konačan krah Muslimanskog bratstva kao političke sile. Ova transnacionalna islamistička politička organizacija je sada zabranjena u gotovo svim zemljama regionima, osim u Turske (gde vlada zahvaljujući Erdoganovom AKP) i Jordana. Međutim, i u Jordanu, gde Muslimansko bratstvo ima prisustvo još od 1945. godine, organizacija je u opasnosti zbog međusobnih fragmentacija i unutarorganizacijskih borbi, a jordanski dvor je lukavo iskoristio te napetosti u čijoj su pozadini etničke i plemenske razlike unutar organizacije i dodatno izazove rušenje kohezivnosti.

No, Muslimansko bratstvo ima i svoju pozitivnu stranu koja jenjava nestajanjem organizacije. Nestankom organizovanosti ove grupe mnogi mladi islamisti, politički marginalizirani u vlastitoj zemlji, okrenuće se nasilju i možda pridružiti teroristima.

 Vakum koji nastane gušenjem islamizma će najverovatnije iskoristiti radikalni ekstremisti. 

Intervencionizam kao prepreka miru na Bliskom istoku

Svetski moćnici SAD, EU i institucije poput Svetske banke ispituju koliko su bliskoistočne zemlje sposobne da same održavaju mir i bezbednost u ovom delu sveta. Ta su svakako legitimna pitanja, ali pomalo pogrešno postavljena s ozbzorom da bliskoistočne političke institucije pate od nekoherentnosti i nemogućnosti održavanja dugoročnog trajanja zbog stalnih intervencija zapadnih (kolonijalnih) sila koje su prisutne u upravljanju ovim državama najmanje od Prvog svetskog rata.

Sedamdeset godina Bliski istok ne može krenuti napred jer su SAD i zapadni saveznici stalno intervenisali i inscenirali državne i vojne udare protiv vlada i institucija koje nisu radili za njihove interese. Posebno je to bilo prisutno u onim državama gde je isti nadzor nekada ostvarivao Sovjetski Savez.

Stoga, za stvaranje okruženja mira i stabilnosti, kao i trajnih političkih institucija, potrebno je zauzdati intervencionističku politiku kojoj je cilj destabilizaciji vlada u svetu. Potrebno je osnažiti ulogu UN koji može dovesti do drugačijeg stava prema razvoju političkih prilika u bliskoistočnim zemljama.

Inicijative poput američke intervencije u Iraku bila bi drugačije izvedena da je Vašington prihvatio odluku Saveta bezbednosti UN prema kojoj nisu dobili mandat međunarodne zajednice za napad na Irak. Ista se situacija odvija i danas (Sirija) što naravno samo pokazuje slabost UN nasuprot realističke teorije međunarodnih odnosa koja meri jačinu države prema broju tenkova i finansijskim resursima.

Umesto skrivenih intervencija, velike sile bi trebalo da osiguraju bolji kvalitet obrazovanja, tehnološke inovacije, preduzetništvo, razvoj malog biznisa i stvaranje poslova, ukoliko žele da na prostoru Bliskog istoka stvore blagostanje i političku stabilnost na koje se toliko pozivaju. Jedino putem obrazovanja je moguće podići region iz stalnog zaostajanja za Evropom.