БЛИСКИ ИСТОК У 2016: Шта очекује регион који прети безбедности читавог света?

У 2016. години очекује барем мало примиривања тог насиља, али је питање колико ће Блиски исток у неком средњорочном периоду заиста бити способан да одржи мир и стабилност. 

Коначно решење грађанског рата у Сирији?

Протекла година била је обележена жестоким ратним деловањем у Сирији, на чијем су се терену сукобљавале две међусобно супротстављене визије блискоисточног поретка. Улазак Русије у овај сукоб на страни сиријског председника Башара ал-Асада је само повећало изгледе да ће морати доћи до примирја, јер нити једна страна није способна да победити у овом мукотрпном рату. Након месеци напредовања курдских, побуњеничких, али и терористичких снага против Дамаска, руске ваздушне снага и иранска стручна помоћ на терену дали су сиријској власти могућност преживљавања.

Како сиријски побуњеници и светске силе воде преговоре о могућем крају рата, главна расправа ће се водити око будуће улоге Башара ал-Асада у земљи. Регионалне силе попут Турске и Саудијске Арабије дуго су инсистирале на одласку Асада с власти, насупрот Москве и Техерана који желе задржати свог традиционалног савезника. Неке друге силе, као што су САД, последњих месеци дају помирљив тон што се тиче Асада, које се боје либијске судбине.

У тренутку када и Пакистан мења своју одлуку о подршци Саудијској Арабији, чини се да исламистичка струја јењава. Идућа година ће свакако показати да ли се може доћи до компромиса по питању Асада.

Палестина и нова интифада

Друга тема о којој ће бити много приче у 2016. јесте Палестина и могућност нове интифаде. О овој тема се дуго није говорило у региону, што је и разумљиво с обзиром на дуготрајност израелско-палестинског сукоба. Сукоб две страна је постао јачи и интензивнији. Незадовољство с наводним променама у управљању муслиманским светилиштем Харам ал-Шариф изазвало је насилне устанке ове јесени, што је водило у низ смртоносних самоубилачких напада против израелских грађана и војника. Према старом рецепту, израелска је војска одговорила насиљем.

Данашњи устанак сматра се органским одговором којег чине већином млади, образовани и фрустрирани Палестинци. Палестинска самоуправа очито постаје све мање повезана са заједницом и њен покушај да обузда ненајављени и спонтани покрет или да га прогласи својим, наишло је на противљење Палестинаца.

Стара гарда у Рамали је сада забринута да овај млади покрет не буде окренут само против Израелаца, него и да би се могла палестинска власт наћи у подједнакој опасности.

Иран

У раздобљу од 18 месеци Исламска република Иран ће спровести три кључна изборна процеса који ће нашироко утицати на политику Блиског истока, као и на дугорочни смер политичког развоја у самој земљи. У јединој земљи изузев Турске и Израела где изборни победник није унапред познат, у фебруару се одржавају парламентарни избори на којима ће се сукобити супротстављене политичке фракције изузетно сложене иранске политичке сцене. Осим тога, бирају се и чланови утицајног Већа стручњака, које надгледа рад самог Врховног вође, а које је важан глас у иранској свакодневној политици. 

Прагматичан председник Хасан Рохани и даље је врло популаран политичар у земљи, што му даје олакшице с обзиром да ће у зиму 2017. доћи и до председничких избора. Роханијев други мандат понајвише зависи о количини притиска народа који од њега тражи да испуни своја обећања око потребних економских реформи након што се међународне санкције против Ирана скину рано идуће године.

Током 2016. године Иран ће морати да покаже да ли је способан да одржи велика очекивања као економске и дипломатске силе на Блиском истоку. Роханију су пре свега потребне политичке победе, посебно због тога што скидање санкција неће директно водити економском благостању у првој години.

Цена нафте

Цене нафте падају ниско и очекује се да ће идуће године досегнути историјски минимум, заједно с падом цена природног гаса.

Пад цена енергената имаће значајан утицај на социоекономске показатеље, посебно арапских земаља. На Арабијском полуострву то би могло довести и до рушења финансијског система влада које понајвише зависе од извоза фосилног горива.

Друге земље, попут Ирана, имаће прилику да искористе своје богате залихе, али неће добити онолико профита колико су се надали. Иранци су стога напоре уложили према диверзификацији своје економије, док су арабијске земље стагнирале и пале у страх од будућности.

Крај Муслиманског братства?

У 2016. години очекује се коначан крах Муслиманског братства као политичке силе. Ова транснационална исламистичка политичка организација је сада забрањена у готово свим земљама регионима, осим у Турске (где влада захваљујући Ердогановом АКП) и Јордана. Међутим, и у Јордану, где Муслиманско братство има присуство још од 1945. године, организација је у опасности због међусобних фрагментација и унутарорганизацијских борби, а јордански двор је лукаво искористио те напетости у чијој су позадини етничке и племенске разлике унутар организације и додатно изазове рушење кохезивности.

Но, Муслиманско братство има и своју позитивну страну која јењава нестајањем организације. Нестанком организованости ове групе многи млади исламисти, политички маргинализирани у властитој земљи, окренуће се насиљу и можда придружити терористима.

 Вакум који настане гушењем исламизма ће највероватније искористити радикални екстремисти. 

Интервенционизам као препрека миру на Блиском истоку

Светски моћници САД, ЕУ и институције попут Светске банке испитују колико су блискоисточне земље способне да саме одржавају мир и безбедност у овом делу света. Та су свакако легитимна питања, али помало погрешно постављена с озбзором да блискоисточне политичке институције пате од некохерентности и немогућности одржавања дугорочног трајања због сталних интервенција западних (колонијалних) сила које су присутне у управљању овим државама најмање од Првог светског рата.

Седамдесет година Блиски исток не може кренути напред јер су САД и западни савезници стално интервенисали и инсценирали државне и војне ударе против влада и институција које нису радили за њихове интересе. Посебно је то било присутно у оним државама где је исти надзор некада остваривао Совјетски Савез.

Стога, за стварање окружења мира и стабилности, као и трајних политичких институција, потребно је зауздати интервенционистичку политику којој је циљ дестабилизацији влада у свету. Потребно је оснажити улогу УН који може довести до другачијег става према развоју политичких прилика у блискоисточним земљама.

Иницијативе попут америчке интервенције у Ираку била би другачије изведена да је Вашингтон прихватио одлуку Савета безбедности УН према којој нису добили мандат међународне заједнице за напад на Ирак. Иста се ситуација одвија и данас (Сирија) што наравно само показује слабост УН насупрот реалистичке теорије међународних односа која мери јачину државе према броју тенкова и финансијским ресурсима.

Уместо скривених интервенција, велике силе би требало да осигурају бољи квалитет образовања, технолошке иновације, предузетништво, развој малог бизниса и стварање послова, уколико желе да на простору Блиског истока створе благостање и политичку стабилност на које се толико позивају. Једино путем образовања је могуће подићи регион из сталног заостајања за Европом.