CEO GOVOR PREMIJERA KOJIM SU NAJAVLJENI IZBORI: Srbija mora da kaže da li hoće napred ili hoće nazad

Dragi prijatelji,

Godinu i devet meseci je prošlo otkad smo formirali Vladu Srbije. Formirana je u teško vreme, u vreme kad smo, zahvaljujući neodgovornosti i nesposobnosti onih koji su više od decenije upravljali Srbijom, bili pred kolapsom. U vreme kad smo se prvi put suočili s teškim stanjem u javnim finansijama, kad smo bili pred bankrotom, kad smo bili zemlja bez nade, zemlja s najvišom stopom nezaposlenosti u Evropi, zemlja kojom su upravljali tajkuni i njihove političke sluge i zemlja u čiju budućnost niko nije verovao.

Preduzeli smo teške mere, one koje su bile neophodne i jedino moguće, one od kojih su svi drugi bežali... Ali ne vredi gledati u prošlost, tamo je sve završeno i ne može se promeniti... I po onoj Hanibalovoj, ili ćemo naći put ili ćemo ga napraviti, krenuli smo da menjamo stvari u Srbiji. Ozbiljno i odgovorno. I ono na šta sam posebno ponosan, radili smo marljivo, marljivije od bilo kog drugog, Srbiji smo u svetskim okvirima vratili ili omogućili ugled kakav nije imala u savremenoj istoriji. Postali smo, uprkos neretko različitim interesima, pouzdan i ugledan partner svim evropskim i svetskim silama, a sačuvali smo i unapredili odnose s tradicionalnim prijateljima.

Srbija je danas na dobrom i sigurnom putu. Srbija je danas stabilna, kako politički, tako i ekonomski. Ekonomija nam jača iz dana u dan, posle godina propadanja, uspeli smo da izađemo iz recesije, a ispred nas su godine dinamičnog rasta. I to ne kažemo mi, ljudi iz Vlade, već sve svetske institucije od MMF, koji je, ne zaboravite, 2011. godine, dakle u njihovo vreme, glavom bez obzira pobegao iz Srbije videvši da zemlja klizi u propast, preko Svetske banke, koja je za 32 mesta popravila poziciju u svetu zbog i unapređenja poslovnog ambijenta, pa do EU i mnogih drugih. Borimo se protiv korupcije, teško i naporno, svakog dana, tajkuni i kriminalci više ne upravljaju Srbijom. Smanjili smo fiskalni deficit i Srbiji više ne preti bankrot. Uspeli smo, mimo očekivanja, da 60 posto penzija za malo uvećamo, da za onih 40 posto koje smo bili primorani da smanjimo zbog bezobrazluka, bezobzirnosti i kupovine glasova nekih pre nas, krenemo da vraćamo ono što je i uzeto. To će nam uz dalje povećanje plata biti posao u budućnosti.

Takođe, činjenica je da smo, od trenutka kad smo preuzeli Vladu Srbije, u stanju latentnog društvenog sukoba. Mnogima se nije svidelo to što smo baš mi preuzeli odgovornost za rukovođenje zemljom, za štednju, reforme, evropski put, dijalog, razvoj i napredak Srbije. No, to je neka vrsta, kako bi rekao Hobs, prirodnog stanja. Oni koji su godinama vladali Srbijom i oni koji su imali ogromne privilegije zbog toga što su ih podržavali nisu mogli tek tako da pređu preko tih činjenica – i da su izgubili vlast, i da su izgubili bogatstvo i privilegije. Pogotovo što smo, upravo mi, preuzevši vladu, jasno stavili do znanja i da ćemo ukinuti svaku neodgovornost u vršenju vlasti, i da niko neće moći da iz te vlasti ili uz podrške njoj bilo šta izvuče kao zaradu ili korist.

Time smo, na neki način, i sami otpočeli sukob. I s onima koji su bili pre nas, ali i sa sobom, sa svima u samom SNS koji su vođenje zemlje doživeli kao posao u kojem treba da bude nešto i za njih. Razmere tog sukoba su ogromne. Zato što mi nismo samo uzeli vlast. Mi smo, mnogo više, počeli da lomimo taj okamenjeni blok u kojem su zajedno bili politika, tajkuni, kriminal, korupcija, i koji je godinama stajao na putu Srbije prema bilo čemu normalnom. Ovde normalno nije bilo potrebno. Ovde je bilo potrebno da se samo besomučno vlada, besomučno otima i besomučno zgrće. Samim tim, svaka promena koju smo hteli i koju smo započeli u Srbiji morala je da naiđe na otpor. I mnogih pre nas, i mnogih od nas.

I znate, Heraklit kaže da je samo promena, želja za njom, ono što se nikad ne menja, ali isto tako i otpor promenama je nešto što se ništa manje ne menja. Uvek je bio, i uvek će biti – ogroman. Naročito u državi čija je vlast, čija je elita, svesno odbijala da ide napred. I više od deset godina ovde, upravo zato, nije napravljen nijedan korak ni ka jednoj od ključnih tačaka od kojih se kreće u budućnost Srbije. Ni ka onoj koja se suštinski bavi stabilizacijom čitavog regiona i rešavanjem vekovnih sukoba, ni ka onoj koja nas vodi, kroz reforme, u Evropu, niti ka onoj u kojoj se, kroz rad, štednju i reforme, uređuje ekonomski prostor Srbije.

Mi smo bili prvi u Srbiji koji smo po tom pitanju ozbiljne korake napravili. Više od deset godina nikom ovde nije padalo na pamet da bar počne da razrešava taj Gordijev čvor pod kojim je bio zaključan čitav Balkan. Mi smo počeli. Mi smo otišli u Brisel i pokrenuli dijalog sa Prištinom. Očuvali smo mir u celom regionu i Srbija je danas i sidro i simbol stabilnosti.

I više od deset godina nije bilo traga ozbiljnim društvenim reformama koje, u krajnjoj liniji. Ne samo da uvode Srbiju u Evropu nego i od nje prave evropsku državu. Mi smo ih počeli. I više od deset godina niko ovde nije povukao nijedan ozbiljan potez u ekonomskim reformama, niti bar pokušao da ekonomski ojača sopstvenu zemlju. Pričali su priče umesto toga. Izigravali patriote, obećavali po hiljadu evra svakom od nas, delili besplatno akcije nečega što nije bilo njihovo, lagali o pravim ciframa, kleli se u Evropu od koje su bežali, i sve to otimali i dozvoljavali onima koji ih podržavaju da otimaju još više.

I to smo zaustavili i prvi ušli u suštinske ekonomske reforme. I naravno da je nastao ozbiljan sukob. Previše je bilo onih u takvoj, jadnoj Srbiji kojima je bilo lepo, a koji to ničim, osim političkim vezama, nisu zaslužovali. Previše onih koji ne bi da rade, nego da uzimaju koliko im treba ili da žive od stavova, a ne od ruku. Zato sam i toliko omražen kod protivnika, zbog insistiranja na radu. Broje mi koliko puta izgovorim tu reč. Smeju mi se kad kaže da radim bez odmora. Ispituju me i lažu kad govore gde sa proveo Novu godinu. A moj odgovor je uvek isti, ovde u Srbiji, na radnom mestu. Zato što ih, na taj način, teram da i sami rade, zato što celu Srbiju teram da radi i da živi od rada, a mnogi političari nisu na to navikli. A i zašto bi, kad je godinama bilo dovoljno da kobajagi imaju stav, da pričaju o vrednostima koje nemaju nameru da primene, da se kunu u demokratiju i Evropu i da od toga sasvim lepo žive. Iako pričam o centrima otpora ovoj vladi i ovoj politici, jedan od centara je upravo tu. U pripadnicima jedne loše vlasti koja je godinama vladala Srbijom i u pripadnicima lažne elite koju je upravo ta vlast stvorila, i s kojom je delila privilegije. Njima nova i drugačija Srbija nije bila potrebna. Njima je potrebna samo izmišljena i umišljena veličina i velika laž koju su nam prodavali i u koju su nas ubeđivali. I to rade i dan-danas...

Pred sednicu Glavnog odbora mnogi dobri, obični ljudi pitali su me da li i zašto s ovolikom većinom u Skupštini želeo izbore? Moj odgovor je da je pred nama veliko pitanje i izazov, gde to naša Srbija želi da ide i želi da bude u naredne četiri godine. Upravo smo otvorili prva poglavlja na evropskom putu. To je tek početak dugog i odgovornog puta. Pred nama je mnogo teških pitanja kakvo društvo želimo da izgradimo, kakve institucije da imamo, kako ćemo da obezbedimo funkcionisanje pravne države? I nije velika tajna da nisu svi u našem društvu poklonici evropskih integracija. Ali, suprotno uvreženom mišljenju, uglavnom oni koji su veoma moćni i oni koji mnogo govore o tome suštinski protiv Evrope. Zato što taj put znači više reda, Evropa znači da tajkuni ne mogu da upravljaju državom u skladu sa svojim interesima, Evropa znači pobedu prava nad monopolima, borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala...

I pogledajte ironiju. Oni koji su sebe proglasili šampionima zalaganja za EU, tzv. demokratski blok, u stvari su oni koji se najviše plaše evropskih integracija. Kako drugačije da objasnite činjenicu da su proveli šesnaest godina na vlasti pljačkajući državu i građane, ne čineći ništa da unaprede vladavinu prava ili donesu teške odluke važne za budućnost Srbije. Oni su učinili to da Srbija i u očima Evropljana izgleda kao država licemera, a ne da, kao danas, bude njen pouzdan i siguran partner. Takođe, vidite da im ne smeta ni druženje, ni ujedinjavanje sa ksenofobičnim političkim strankama ekstremne desnice, jer od programa im je ostala samo mržnja. A mržnja uvek pojede onog koji mrzi. Ako se ti ljudi vrate na vlast, zaustaviće sve dobre i pozitivne procese u Srbiji.

Zato, mi ne želimo pogled u prošlost. Ne želimo povratak u ratne devedesete, ni u godine iza 2000. koje su obeležile pljačkaša privatizacija i vladavina tajkuna i korumpiranih političara. Zato smatram da je Srbiji potreban pun četvorogodišnji mandant Vlade da bismo uradili sve kako bi evropski, demokratski i integrativni proces bili nepovratni. Srbiji je potrebno još četiri godine stabilnosti, jer posle te četiri godine nema ni povratka ni pogleda unazad. Potreban nam je pun mandant sa snažnom podrškom naroda kako bi Srbija bila spremna da se pridruži EU kao jak partner. Pun mandant za donošenje teških odluka. Pun mandant do 2020. kako bi Srbija bila pred vratima EU, uređena i mnogo bogatija nego danas. Srbija ekonomski jača, Srbija efikasnijeg nezavisnog pravosuđa, Srbija u kojoj se poštuju civilni sektor i nevladine organizacije, Srbija u kojoj o svakom od nas mediji smeju da pišu slobodno. Srbija uglednija u svetu, uglednija nego ikad. Za to ću da se borim i za to hoćemo da se borimo. Naš Srbin Nikola Tesla kaže da je čovek stvoren da radi i da se bori, ko to ne čini, mora propasti. Zato, dragi prijatelji, moja odluka je da idemo na izbore, da idemo u pobedu za budućnost Srbije. I ne zaboravite, za pobedu je potreban talent i sreća, za ponavljanje rezultat potreban je karakter. A kada imate srce i karakter, poštenje i marljivost, neuspeh, kako reče Margaret Tačer, uopšte postoji.

Srbija ne može da ne uspe. I izbori nisu ništa drugo. Samo takmičenjem regulisan i rešen sukob. A u Srbiji on mora da se reši. I ona mora da kaže da li hoće unapred u rad, još reformi, u Evropu, ili hoće nazad – u kombinaciji i ideološke bajke. Zato sam, bez obzira na matematički izraženu podršku koju imam, sklon tom takmičenju. Zato što neću da vodim ovo društvo u dalji sukob. I neću da on postane neregulisan, nezaustavljiv i poguban u nasilnosti. Ne mislim da treba da se vraćamo u prirodno stanje, niti da ovde svakako svakom treba da bude vuk. Hoću društveni ugovor, postignut na takmičenju.

Hoću zajednički društveni cilj i hoću društvo koje će da se odlučiti za težak rad, kao jednini put ka tom cilju. Hoću, na kraju, da nam Srbija kaže da li hoće isto što i mi. Takođe, hoću i da uz mene više ne stoje oni koji pričaju isto što i mi. Takođe, hoću i da uz mene više ne stoje oni koji pričaju isto što ja pričam, a rade ono što su radili ovi pre mene. Hoću tim posvećen i podređen Srbiji i zajedničkom cilju. Tim koji neće da se reklamira, nego hoće da radi. Drugim rečima, hoću da se zahvalim mangupima u našim redovima. I da ih pošaljem tamo gde u svojoj biti pripadaju. I pri svemu tome, da vam otežavam ionako težak zadatak – a zar takvi nisu svi koji su pred nama – ne želim da ugrozim ni na koji način niti stabilnost niti budućnost Srbije. Ne želim da se zaustavljamo, niti da ijedan proces koji smo pokrenuli bude zaustavljen. Mi imamo partnere u svetu, i u poslu, i u politici, partnere koji su za ovih par godina naučili da smo ozbiljno, stabilno i predvidivo društvo i koji upravo zbog toga hoće da budu naši partneri. I šta god da budemo radili, poruka njima mora da ostane ista – da se Srbija neće zaustavljati ni u reformama, ni u evropskom putu, ni u investicijama, niti u bilo kom drugom poslu koji je preuzela. I ako to nismo u stanju da uradimo, upravo na taj način, pre ću pristati da i dalje budem dnevno optuživan za diktaturu i cenzuru i da svi vi budete optuživani za raznorazne afere, nego da na bilo koji način, pa i izborima, ugrozimo poverenje koje smo stekli. Uostalom, veliki Meša Selimović kaže: “Ne voliš da budeš na smetnji, ne voliš da te ko krivo gleda, ne voliš da ti iko ružnu reč kaže? Pa kako onda misliš da živiš?“