ЦЕО ГОВОР ПРЕМИЈЕРА КОЈИМ СУ НАЈАВЉЕНИ ИЗБОРИ: Србија мора да каже да ли хоће напред или хоће назад

Драги пријатељи,

Годину и девет месеци је прошло откад смо формирали Владу Србије. Формирана је у тешко време, у време кад смо, захваљујући неодговорности и неспособности оних који су више од деценије управљали Србијом, били пред колапсом. У време кад смо се први пут суочили с тешким стањем у јавним финансијама, кад смо били пред банкротом, кад смо били земља без наде, земља с највишом стопом незапослености у Европи, земља којом су управљали тајкуни и њихове политичке слуге и земља у чију будућност нико није веровао.

Предузели смо тешке мере, оне које су биле неопходне и једино могуће, оне од којих су сви други бежали... Али не вреди гледати у прошлост, тамо је све завршено и не може се променити... И по оној Ханибаловој, или ћемо наћи пут или ћемо га направити, кренули смо да мењамо ствари у Србији. Озбиљно и одговорно. И оно на шта сам посебно поносан, радили смо марљиво, марљивије од било ког другог, Србији смо у светским оквирима вратили или омогућили углед какав није имала у савременој историји. Постали смо, упркос неретко различитим интересима, поуздан и угледан партнер свим европским и светским силама, а сачували смо и унапредили односе с традиционалним пријатељима.

Србија је данас на добром и сигурном путу. Србија је данас стабилна, како политички, тако и економски. Економија нам јача из дана у дан, после година пропадања, успели смо да изађемо из рецесије, а испред нас су године динамичног раста. И то не кажемо ми, људи из Владе, већ све светске институције од ММФ, који је, не заборавите, 2011. године, дакле у њихово време, главом без обзира побегао из Србије видевши да земља клизи у пропаст, преко Светске банке, која је за 32 места поправила позицију у свету због и унапређења пословног амбијента, па до ЕУ и многих других. Боримо се против корупције, тешко и напорно, сваког дана, тајкуни и криминалци више не управљају Србијом. Смањили смо фискални дефицит и Србији више не прети банкрот. Успели смо, мимо очекивања, да 60 посто пензија за мало увећамо, да за оних 40 посто које смо били приморани да смањимо због безобразлука, безобзирности и куповине гласова неких пре нас, кренемо да враћамо оно што је и узето. То ће нам уз даље повећање плата бити посао у будућности.

Такође, чињеница је да смо, од тренутка кад смо преузели Владу Србије, у стању латентног друштвеног сукоба. Многима се није свидело то што смо баш ми преузели одговорност за руковођење земљом, за штедњу, реформе, европски пут, дијалог, развој и напредак Србије. Но, то је нека врста, како би рекао Хобс, природног стања. Они који су годинама владали Србијом и они који су имали огромне привилегије због тога што су их подржавали нису могли тек тако да пређу преко тих чињеница – и да су изгубили власт, и да су изгубили богатство и привилегије. Поготово што смо, управо ми, преузевши владу, јасно ставили до знања и да ћемо укинути сваку неодговорност у вршењу власти, и да нико неће моћи да из те власти или уз подршке њој било шта извуче као зараду или корист.

Тиме смо, на неки начин, и сами отпочели сукоб. И с онима који су били пре нас, али и са собом, са свима у самом СНС који су вођење земље доживели као посао у којем треба да буде нешто и за њих. Размере тог сукоба су огромне. Зато што ми нисмо само узели власт. Ми смо, много више, почели да ломимо тај окамењени блок у којем су заједно били политика, тајкуни, криминал, корупција, и који је годинама стајао на путу Србије према било чему нормалном. Овде нормално није било потребно. Овде је било потребно да се само бесомучно влада, бесомучно отима и бесомучно згрће. Самим тим, свака промена коју смо хтели и коју смо започели у Србији морала је да наиђе на отпор. И многих пре нас, и многих од нас.

И знате, Хераклит каже да је само промена, жеља за њом, оно што се никад не мења, али исто тако и отпор променама је нешто што се ништа мање не мења. Увек је био, и увек ће бити – огроман. Нарочито у држави чија је власт, чија је елита, свесно одбијала да иде напред. И више од десет година овде, управо зато, није направљен ниједан корак ни ка једној од кључних тачака од којих се креће у будућност Србије. Ни ка оној која се суштински бави стабилизацијом читавог региона и решавањем вековних сукоба, ни ка оној која нас води, кроз реформе, у Европу, нити ка оној у којој се, кроз рад, штедњу и реформе, уређује економски простор Србије.

Ми смо били први у Србији који смо по том питању озбиљне кораке направили. Више од десет година ником овде није падало на памет да бар почне да разрешава тај Гордијев чвор под којим је био закључан читав Балкан. Ми смо почели. Ми смо отишли у Брисел и покренули дијалог са Приштином. Очували смо мир у целом региону и Србија је данас и сидро и симбол стабилности.

И више од десет година није било трага озбиљним друштвеним реформама које, у крајњој линији. Не само да уводе Србију у Европу него и од ње праве европску државу. Ми смо их почели. И више од десет година нико овде није повукао ниједан озбиљан потез у економским реформама, нити бар покушао да економски ојача сопствену земљу. Причали су приче уместо тога. Изигравали патриоте, обећавали по хиљаду евра сваком од нас, делили бесплатно акције нечега што није било њихово, лагали о правим цифрама, клели се у Европу од које су бежали, и све то отимали и дозвољавали онима који их подржавају да отимају још више.

И то смо зауставили и први ушли у суштинске економске реформе. И наравно да је настао озбиљан сукоб. Превише је било оних у таквој, јадној Србији којима је било лепо, а који то ничим, осим политичким везама, нису заслужовали. Превише оних који не би да раде, него да узимају колико им треба или да живе од ставова, а не од руку. Зато сам и толико омражен код противника, због инсистирања на раду. Броје ми колико пута изговорим ту реч. Смеју ми се кад каже да радим без одмора. Испитују ме и лажу кад говоре где са провео Нову годину. А мој одговор је увек исти, овде у Србији, на радном месту. Зато што их, на тај начин, терам да и сами раде, зато што целу Србију терам да ради и да живи од рада, а многи политичари нису на то навикли. А и зашто би, кад је годинама било довољно да кобајаги имају став, да причају о вредностима које немају намеру да примене, да се куну у демократију и Европу и да од тога сасвим лепо живе. Иако причам о центрима отпора овој влади и овој политици, један од центара је управо ту. У припадницима једне лоше власти која је годинама владала Србијом и у припадницима лажне елите коју је управо та власт створила, и с којом је делила привилегије. Њима нова и другачија Србија није била потребна. Њима је потребна само измишљена и умишљена величина и велика лаж коју су нам продавали и у коју су нас убеђивали. И то раде и дан-данас...

Пред седницу Главног одбора многи добри, обични људи питали су ме да ли и зашто с оволиком већином у Скупштини желео изборе? Мој одговор је да је пред нама велико питање и изазов, где то наша Србија жели да иде и жели да буде у наредне четири године. Управо смо отворили прва поглавља на европском путу. То је тек почетак дугог и одговорног пута. Пред нама је много тешких питања какво друштво желимо да изградимо, какве институције да имамо, како ћемо да обезбедимо функционисање правне државе? И није велика тајна да нису сви у нашем друштву поклоници европских интеграција. Али, супротно увреженом мишљењу, углавном они који су веома моћни и они који много говоре о томе суштински против Европе. Зато што тај пут значи више реда, Европа значи да тајкуни не могу да управљају државом у складу са својим интересима, Европа значи победу права над монополима, борбу против корупције и организованог криминала...

И погледајте иронију. Они који су себе прогласили шампионима залагања за ЕУ, тзв. демократски блок, у ствари су они који се највише плаше европских интеграција. Како другачије да објасните чињеницу да су провели шеснаест година на власти пљачкајући државу и грађане, не чинећи ништа да унапреде владавину права или донесу тешке одлуке важне за будућност Србије. Они су учинили то да Србија и у очима Европљана изгледа као држава лицемера, а не да, као данас, буде њен поуздан и сигуран партнер. Такође, видите да им не смета ни дружење, ни уједињавање са ксенофобичним политичким странкама екстремне деснице, јер од програма им је остала само мржња. А мржња увек поједе оног који мрзи. Ако се ти људи врате на власт, зауставиће све добре и позитивне процесе у Србији.

Зато, ми не желимо поглед у прошлост. Не желимо повратак у ратне деведесете, ни у године иза 2000. које су обележиле пљачкаша приватизација и владавина тајкуна и корумпираних политичара. Зато сматрам да је Србији потребан пун четворогодишњи мандант Владе да бисмо урадили све како би европски, демократски и интегративни процес били неповратни. Србији је потребно још четири године стабилности, јер после те четири године нема ни повратка ни погледа уназад. Потребан нам је пун мандант са снажном подршком народа како би Србија била спремна да се придружи ЕУ као јак партнер. Пун мандант за доношење тешких одлука. Пун мандант до 2020. како би Србија била пред вратима ЕУ, уређена и много богатија него данас. Србија економски јача, Србија ефикаснијег независног правосуђа, Србија у којој се поштују цивилни сектор и невладине организације, Србија у којој о сваком од нас медији смеју да пишу слободно. Србија угледнија у свету, угледнија него икад. За то ћу да се борим и за то хоћемо да се боримо. Наш Србин Никола Тесла каже да је човек створен да ради и да се бори, ко то не чини, мора пропасти. Зато, драги пријатељи, моја одлука је да идемо на изборе, да идемо у победу за будућност Србије. И не заборавите, за победу је потребан талент и срећа, за понављање резултат потребан је карактер. А када имате срце и карактер, поштење и марљивост, неуспех, како рече Маргарет Тачер, уопште постоји.

Србија не може да не успе. И избори нису ништа друго. Само такмичењем регулисан и решен сукоб. А у Србији он мора да се реши. И она мора да каже да ли хоће унапред у рад, још реформи, у Европу, или хоће назад – у комбинацији и идеолошке бајке. Зато сам, без обзира на математички изражену подршку коју имам, склон том такмичењу. Зато што нећу да водим ово друштво у даљи сукоб. И нећу да он постане нерегулисан, незаустављив и погубан у насилности. Не мислим да треба да се враћамо у природно стање, нити да овде свакако сваком треба да буде вук. Хоћу друштвени уговор, постигнут на такмичењу.

Хоћу заједнички друштвени циљ и хоћу друштво које ће да се одлучити за тежак рад, као једнини пут ка том циљу. Хоћу, на крају, да нам Србија каже да ли хоће исто што и ми. Такође, хоћу и да уз мене више не стоје они који причају исто што и ми. Такође, хоћу и да уз мене више не стоје они који причају исто што ја причам, а раде оно што су радили ови пре мене. Хоћу тим посвећен и подређен Србији и заједничком циљу. Тим који неће да се рекламира, него хоће да ради. Другим речима, хоћу да се захвалим мангупима у нашим редовима. И да их пошаљем тамо где у својој бити припадају. И при свему томе, да вам отежавам ионако тежак задатак – а зар такви нису сви који су пред нама – не желим да угрозим ни на који начин нити стабилност нити будућност Србије. Не желим да се заустављамо, нити да иједан процес који смо покренули буде заустављен. Ми имамо партнере у свету, и у послу, и у политици, партнере који су за ових пар година научили да смо озбиљно, стабилно и предвидиво друштво и који управо због тога хоће да буду наши партнери. И шта год да будемо радили, порука њима мора да остане иста – да се Србија неће заустављати ни у реформама, ни у европском путу, ни у инвестицијама, нити у било ком другом послу који је преузела. И ако то нисмо у стању да урадимо, управо на тај начин, пре ћу пристати да и даље будем дневно оптуживан за диктатуру и цензуру и да сви ви будете оптуживани за разноразне афере, него да на било који начин, па и изборима, угрозимо поверење које смо стекли. Уосталом, велики Меша Селимовић каже: “Не волиш да будеш на сметњи, не волиш да те ко криво гледа, не волиш да ти ико ружну реч каже? Па како онда мислиш да живиш?“