Čomski: Svako ko je čitao Orvela može da prepozna koren američke politike

Velike američke medijske organizacije revnosno ponavljaju poput papagaja ono što zvaničnici Sjedinjenih Američkih Država žele da javnost zna o globalnim pitanjima, rekao je istoričar Noam Čomski za RT. Za vlasti SAD, svaki medij koji „ne ponavlja američki propagandni sistem je nedopustiv“.

Krivica Zapada — konkretno Sjedinjenih Američkih Država — za stanje u svetu, poput ukrajinskog konflikta ili tenzija sa Iranom, još jedna je od ideja koja nije dozvoljena u glavnim američkim medijima, rekao je Čomski, dodajući da stavovi ostatka sveta nisu bitni kada su u suprotnosti sa američkom strategijom.

„ʼZapadʻ su Sjedinjene Države i svi oni koji stoje uz njih“, rekao je Čomski. „Ono što se u Americi naziva međunarodnom zajednicom podrazumeva Sjedinjene Države i bilo koga ko je u tom trenutku na njihovoj strani. Uzmimo, na primer, pitanje prava Irana da nastavi sa sprovođenjem svoje trenutne nuklearne politike, kakva god ona bila. Rečenica koja se obično čuje je da se međunarodna zajednica tome protivi. Ko spada u tu međunarodnu zajednicu? Oni za koje SAD procene da treba“.

Dodao je da „svako ko je čitao (Džordža) Orvela savršeno dobro razume (o čemu se tu radi). Ali se to nastavlja, praktično bez komentara“.

Čomski je o tome govorio ove sedmice, neposredno pre saslušanja u Kongresu koje je nosilo zvaničan naziv „Suočavanje sa ruskim pretvaranjem informacija u oružje“. Predsedavajući Komiteta za spoljne poslove Predstavničkog doma američkog Kongresa Ed Rojs rekao je da „ruski mediji sada stvaraju raskol društva u inostranstvu i zapravo od informacija prave oružje“.

Socijalni filozof i profesor lingvistike na Masačusetskom institutu za tehnologiju rekao je da bi „kada bi postojala i najmanja zamisliva mogućnost da je iskren“, predstavnik Rojs mogao govoriti o američkim medijima. Podsetio je na nedavnu priču iz „Njujork tajmsa“ u kojoj su navedeni razlozi zašto ne treba verovati Iranu, u svetlu privremenog dogovora o iranskim nuklearnim ambicijama između Teherana i Vašingtona, u kom su učestvovale i druge velike globalne sile.

„Najinteresantnija je optužba da Iran destabilizuje Bliski istok jer podržava militante koji su ubijali američke vojnike u Iraku“, rekao je Čomski novinaru „Raša tudej“ Alekseju Jaroševskom.

„To je kao da su 1943. mediji nacističke Nemačke kritikovali Englesku za destabilizaciju Evrope, pošto je podržavala partizane koji su ubijali nemačke vojnike. Drugim rečima, pretpostavka je takva da kada Amerika napadne, ubije nekoliko stotina hiljada ljudi, uništi zemlju, izazove konflikte među sektama koji sada razaraju Irak i čitav region, tu se radi o stabilizaciji. Ako neko tome pruži otpor, onda je to destabilizacija.“

Obrtanje činjenica - ko je stvarno izolovana strana?

Čomski je američku medijsku propagandu povezao i sa nedavnim potezima američkog predsednika Baraka Obame da se približi Kubi, državi koju su SAD dugo smatrale izvorom terora, dok su joj nametale stroge sankcije. Čomski kaže da su se glavne američke medijske kuće izuzetno potrudile da predstave kako je Kuba, a ne SAD, izolovana strana na zapadnoj hemisferi.

„Činjenice su veoma jasne. Ovo je slobodno i otvoreno društvo, pa imamo pristup internim dokumentima na izuzetnom nivou. Ne možete tvrditi da to ne znate. Nije kao da se radi o totalitarističkoj državi gde ne postoji evidencija. Znamo šta se desilo. Administracija (predsednika) Kenedija pokrenula je veoma ozbiljan teroristički rat protiv Kube. Bio je to jedan od faktora koji su doveli do raketne krize. Bio je to rat koji je oktobra 1962. trebalo da dovede do invazije, za koju su Kuba i Rusija po svoj prilici znale. Stručnjaci sada smatraju da je to jedan od razloga za razmeštanje raketa. Taj rat se nastavio godinama. (U SAD) nije dozvoljeno da se o tome govori. Jedino što može da se pomene je da je bilo nekih pokušaja atentata na (Fidela) Kastra, a oni se mogu otpisati kao nekakvi marifetluci CIA. Ali sam teroristički rat bio je veoma ozbiljan.“

Zašto je Obama promenio odnos prema Kubi?

Obama je promenio kurs u politici prema Kubi ne iz razloga koji su u skladu sa slobodom ili demokratijom, kako to američki mediji pokušavaju da „proguraju“, rekao je Čomski.

„Ne radi se tu o plemenitom gestu, samo o svesti Obame da su Sjedinjene Američke Države praktično izbačene sa hemisfere zbog izolacije po ovom pitanju“, dodao je. „Ali, o tome se ne može raspravljati (u SAD). Sve su to javne informacije, ništa nije tajno, sve je dostupno u javnim dokumentima, ali se o tome ne može raspravljati. Tako i ideja — a ne može se kontemplirati o toj ideji — da kada SAD napadne drugu zemlju, a ta druga zemlja pruži otpor, nisu oni koji se brane počinili zločin, nego oni koji napadaju.“

Što se tiče međunarodnog prava, Čomski je rekao da ono može „dogurati do momenta kad će ga velike sile dozvoliti“. Mimo toga, ono je besmisleno.

Da li je, onda, međunarodno pravo iluzija, ako Amerika, izuzimajući sebe, bira ono što se primenjuje?

„Reći da je (međunarodno pravo) mrtvo implicira da je nekada zaživelo. Da li je ono ikada zaživelo?“, pita Čomski, navodeći kao primer opstrukciju kojom su SAD dočekale zahtev svetskog suda iz 1980-ih da Amerika zaustavi svoj rat sa Nikaragvom i obezbedi veliku odštetu za štetu koju je nanela.

„Međunarodno pravo se ne može primenjivati protiv velikih sila“, rekao je Čomski. „Ne postoji mehanizam za njegovo sprovođenje. Pogledajte Međunarodni krivični sud, koji je gonio i osudio arfičke lidere koji se ne dopadaju SAD. Najveći zločin ovog milenijuma je sasvim sigurno američka invazija Iraka. Da li bi ona mogla da se dovede pred Međunarodni sud? Mislim, to je i više nego nepojmljivo.“

Čomski je rekao da su takozvani američki san i američka demokratija u „veoma ozbiljnom padu“, pošto je, kada se poredi sa drugim bogatim nacijama, socijalna mobilnost u SAD među najgorima. Sjedinjene Američke Države, zvanično, zadržavaju fasadu demokratije, ali je njena manifestacija sve ređa.

„Suštinski, veći deo populacije je obespravljen“, rekao je Čomski u kontekstu javnih izbora. „Njihovi predstavnici ne obraćaju pažnju na njihovo mišljenje. Radi se o približno tri četvrtine na dnu lestvice primanja. Malo više na lestvici, dobija se malo više uticaja. Na vrhu se praktično kroji politika. To je plutokratija, a ne demokratija.“