Чомски: Свако ко је читао Орвела може да препозна корен америчке политике

Велике америчке медијске организације ревносно понављају попут папагаја оно што званичници Сједињених Америчких Држава желе да јавност зна о глобалним питањима, рекао је историчар Ноам Чомски за РТ. За власти САД, сваки медиј који „не понавља амерички пропагандни систем је недопустив“.

Кривица Запада — конкретно Сједињених Америчких Држава — за стање у свету, попут украјинског конфликта или тензија са Ираном, још једна је од идеја која није дозвољена у главним америчким медијима, рекао је Чомски, додајући да ставови остатка света нису битни када су у супротности са америчком стратегијом.

„ʼЗападʻ су Сједињене Државе и сви они који стоје уз њих“, рекао је Чомски. „Оно што се у Америци назива међународном заједницом подразумева Сједињене Државе и било кога ко је у том тренутку на њиховој страни. Узмимо, на пример, питање права Ирана да настави са спровођењем своје тренутне нуклеарне политике, каква год она била. Реченица која се обично чује је да се међународна заједница томе противи. Ко спада у ту међународну заједницу? Они за које САД процене да треба“.

Додао је да „свако ко је читао (Џорџа) Орвела савршено добро разуме (о чему се ту ради). Али се то наставља, практично без коментара“.

Чомски је о томе говорио ове седмице, непосредно пре саслушања у Конгресу које је носило званичан назив „Суочавање са руским претварањем информација у оружје“. Председавајући Комитета за спољне послове Представничког дома америчког Конгреса Ед Ројс рекао је да „руски медији сада стварају раскол друштва у иностранству и заправо од информација праве оружје“.

Социјални филозоф и професор лингвистике на Масачусетском институту за технологију рекао је да би „када би постојала и најмања замислива могућност да је искрен“, представник Ројс могао говорити о америчким медијима. Подсетио је на недавну причу из „Њујорк тајмса“ у којој су наведени разлози зашто не треба веровати Ирану, у светлу привременог договора о иранским нуклеарним амбицијама између Техерана и Вашингтона, у ком су учествовале и друге велике глобалне силе.

„Најинтересантнија је оптужба да Иран дестабилизује Блиски исток јер подржава милитанте који су убијали америчке војнике у Ираку“, рекао је Чомски новинару „Раша тудеј“ Алексеју Јарошевском.

„То је као да су 1943. медији нацистичке Немачке критиковали Енглеску за дестабилизацију Европе, пошто је подржавала партизане који су убијали немачке војнике. Другим речима, претпоставка је таква да када Америка нападне, убије неколико стотина хиљада људи, уништи земљу, изазове конфликте међу сектама који сада разарају Ирак и читав регион, ту се ради о стабилизацији. Ако неко томе пружи отпор, онда је то дестабилизација.“

Обртање чињеница - ко је стварно изолована страна?

Чомски је америчку медијску пропаганду повезао и са недавним потезима америчког председника Барака Обаме да се приближи Куби, држави коју су САД дуго сматрале извором терора, док су јој наметале строге санкције. Чомски каже да су се главне америчке медијске куће изузетно потрудиле да представе како је Куба, а не САД, изолована страна на западној хемисфери.

„Чињенице су веома јасне. Ово је слободно и отворено друштво, па имамо приступ интерним документима на изузетном нивоу. Не можете тврдити да то не знате. Није као да се ради о тоталитаристичкој држави где не постоји евиденција. Знамо шта се десило. Администрација (председника) Кенедија покренула је веома озбиљан терористички рат против Кубе. Био је то један од фактора који су довели до ракетне кризе. Био је то рат који је октобра 1962. требало да доведе до инвазије, за коју су Куба и Русија по свој прилици знале. Стручњаци сада сматрају да је то један од разлога за размештање ракета. Тај рат се наставио годинама. (У САД) није дозвољено да се о томе говори. Једино што може да се помене је да је било неких покушаја атентата на (Фидела) Кастра, а они се могу отписати као некакви марифетлуци ЦИА. Али сам терористички рат био је веома озбиљан.“

Зашто је Обама променио однос према Куби?

Обама је променио курс у политици према Куби не из разлога који су у складу са слободом или демократијом, како то амерички медији покушавају да „прогурају“, рекао је Чомски.

„Не ради се ту о племенитом гесту, само о свести Обаме да су Сједињене Америчке Државе практично избачене са хемисфере због изолације по овом питању“, додао је. „Али, о томе се не може расправљати (у САД). Све су то јавне информације, ништа није тајно, све је доступно у јавним документима, али се о томе не може расправљати. Тако и идеја — а не може се контемплирати о тој идеји — да када САД нападне другу земљу, а та друга земља пружи отпор, нису они који се бране починили злочин, него они који нападају.“

Што се тиче међународног права, Чомски је рекао да оно може „догурати до момента кад ће га велике силе дозволити“. Мимо тога, оно је бесмислено.

Да ли је, онда, међународно право илузија, ако Америка, изузимајући себе, бира оно што се примењује?

„Рећи да је (међународно право) мртво имплицира да је некада заживело. Да ли је оно икада заживело?“, пита Чомски, наводећи као пример опструкцију којом су САД дочекале захтев светског суда из 1980-их да Америка заустави свој рат са Никарагвом и обезбеди велику одштету за штету коју је нанела.

„Међународно право се не може примењивати против великих сила“, рекао је Чомски. „Не постоји механизам за његово спровођење. Погледајте Међународни кривични суд, који је гонио и осудио арфичке лидере који се не допадају САД. Највећи злочин овог миленијума је сасвим сигурно америчка инвазија Ирака. Да ли би она могла да се доведе пред Међународни суд? Мислим, то је и више него непојмљиво.“

Чомски је рекао да су такозвани амерички сан и америчка демократија у „веома озбиљном паду“, пошто је, када се пореди са другим богатим нацијама, социјална мобилност у САД међу најгорима. Сједињене Америчке Државе, званично, задржавају фасаду демократије, али је њена манифестација све ређа.

„Суштински, већи део популације је обесправљен“, рекао је Чомски у контексту јавних избора. „Њихови представници не обраћају пажњу на њихово мишљење. Ради се о приближно три четвртине на дну лествице примања. Мало више на лествици, добија се мало више утицаја. На врху се практично кроји политика. То је плутократија, а не демократија.“