Da li svet ide ka novom Hladnom ratu?

Pre trideset godina, sovjetski borbeni avion je oborio južnokorejski avion koji je zalutao u sovjetskom vazdušnom prostoru. Obaveštajne službe SAD predstavile su neoborive dokaze tadašnjem predsedniku Ronaldu Reganu: snimak razgovora između pilota. Regan je ovaj čin nazvao masakrom a svet je bio zgrožen. Pre tog događaja, međunarodna zajednica je smatrala Reganov opis Sovjetskog Saveza kao "imperije zla" pomalo retoričkim preterivanjem. Međutim, posle smrti više stotina civila, taj opis je izgledao sve realnijim.

Niko se nije udostojio da sasluša šefa sovjetskog Generalštaba koji je, grubo lupajući štapom za pokazivanje na grafikonu, pokušavao da dokaže da je sovjetska obaveštajna služba pomešala Boing za američki špijunski avion koji se vešto skrio u senci putničkog aviona. Preko noći, sovjetska supersila se pretvorila u međunarodnog izgnanika.

Sada se situacija ponavlja sa izuzetnom preciznošću, sve do pres brifinga sa ruskim vojnim zvaničnicima koji revnosno iznose dve međusobno isključive teorije. Prema jednoj, ukrajinski jurišnici su oborili avion, a prema drugoj, ukrajinske protivavionske rakete su krive. Ministarstvo inostranih poslova Rusije je zatražila da međunarodna zajednica otvoreno razgovara o svim pitanjima koje je iznelo Ministarstvo odbrane. Ali svet jednostavno ignoriše te zahteve.

Vodeće zapadne zemlje su već donele svoje zaključke. Portparol Bele kuće SAD Džoš Ernest izneo je njihovu logiku vrlo jasno: "Ono što znamo jeste da je avion 'Malezia erlajns' oboren projektilom koji je ispaljen sa zemlje. Projektil je ispaljen sa zemlje u oblasti koja je bila pod kontrolom separatista i u oblasti u kojoj Ukrajinci zapravo nisu imali operativno protivavionsko oružje u to vreme. Dakle, to je razlog zašto smo zaključili da su Vladimir Putin i Rusi krivi u ovoj tragediji".

Taj isti “svet” kao da je zaboravio na Let 655 "Iran Era" kojeg je 3. jula 1988. godine projektilom oborila američka mornarica u Persijskom zalivu dok je leteo od Teherana do Dubaija. Tada je 290 ljudi poginulo. Svet se tada nije ni približno ovoliko potresao, koliko se to dešava danas, s pravom. Da stvar bude gora, američki brod “USS Vinsens”, koji je oborio avio, ušao je u iranske teritorijalne vode nakon što su Iranci iz patrolnih čamaca poslali pucnje upozorenja prema američkom ratnom helikopteru koji je povredio njihov vazdušni prostor.

Iranci nikad nisu tvrdili da su Amerikanci namerno oborili putnički avion, već su insistirali da se to desilo zbog nemara ljudi koji su operisali brodom, koji je pogrešno identifikovao letelicu. Ipak, Amerikanci danas bez oklevanja upiru prst u Vladimira Putina, a nikad se nisu izvinili za ovaj zločin čak ni kada su se, osam godina kasnije, dogovorili s Teheranom oko odštete porodicama.

Rusija je postala odmetnička država u očima Zapada. Evropska unija i Sjedinjene Države uopšte ne vide razlog da izgrade nekakav odnos sa njom, pa čak i osećaju da moraju da je “obuzdaju” kao zemlju svim mogućim sredstvima, poput Sovjetskog Saveza pre nje. Predsednik Združenog štaba SAD, Martin Dempsi, rekao je da članice NATO saveza moraju da preduzmu značajne korake kako bi osigurali sopstvenu nacionalnu bezbednost.

U praksi, to verovatno znači da će Sjedinjene Države morati da budu spremne da brzo rasporede trupe u Evropi kao odgovor na potencijalne krize. Dakle, čak i ako se američki vojnici ne pojave na granicama Rusije, američke vojne baze za skladištenje i razmeštanje teškog naoružanja će verovatno početi da se pojavljuju kao rizične crne tačke, na ruskoj mapi Evrope. Štaviše, američka administracija ovih dana razmatra mogućnost pružanja obaveštajnih podataka Kijevu o tačnim lokacijama protivavionskih sistema proruskih snaga kao i o mogućnostima snabdevanja Ukrajine američkim oružjem.

Zbog svega toga, danas vidimo jedan scenario koji se odvija na teritoriji jedne evropske zemlje a koji je neverovatno sličan brojnim gerilskim ratovima u drugoj polovini prošlog veka, u kojima su se Sovjetski Savez i SAD smenjivali u podržavanju pobunjenike i podizanju marionetskih vlada. Ali u to vreme, lideri u Vašingtonu i Moskvi imali su dovoljno razboritosti i pameti da ne dozovole da se ti ratovi prošire na Evropu. General Dempsi, međutim, izjavljuje da se strateški pejzaž u Evropi već dramatično promenio, i to ne samo u Ukrajini.

Sovjetski Savez je imao skoro 5 miliona vojnika, a Rusija, sa aktuelnim demografskim problemima, može skupiti više od 800.000. Sovjetska industrija je proizvodila širok asortiman robe, dok Rusija u potpunosti zavisna od uvoza u pojedinim oblastima. Sovjetski Savez stvorio je Varšavski pakt, prilično snažan politički i vojni savez. Danas predsednik Vladimir Putin uvodi Organizaciju ugovora o kolektivnoj bezbednosti, koja se već predstavlja kao protivteža NATO savezu.

Lista poređenja današnje situacije i one u drugoj polovini prošlog veka može ići u nedogled, međutim uz konstataciju da Rusija danas i dalje kaska kao vojna protivteža Sjedinjenim Državama. Međutim, to je očekivano, s obzirom da su SAD izašle iz prvog Hladnog rata kao pobednik i nisu doživeli stagnaciju koju je doživela Rusija raspadom SSSR. Uz to, SAD su dugo godina na prvom mestu po izdvajanju za vojni budžet, koji veći od novca koji sve ostale zemlje izdvajaju zajedno.

Međutim, ta činjenica kao da ne brine glavnokomandujućeg ruskih vojnih snaga. Predsednik Putin je otvorio nedavni sastanak Saveta Bezbednosti o odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta Rusije sledećom izjavom: "Očigledno, ne postoji direktna vojna pretnja suverenitetu i teritorijalnom integritetu ove zemlje". Prema Putinu, "strateški odnos snaga u svetu garantuje to". Ma koliko da je Rusija, vojno, još uvek inferiornija u odnosu na Zapad (SAD), situacija koju danas vidimo sugeriše da je ovaj odnos snaga, iako još uvek na strani SAD, ipak dostigao kritičnu tačku posle koje Rusije definitivno izlazi kao pandan hegemoniji Amerike kao jedine preostale supersile.

Rusije iz godine u godinu povećava svoj vojni budžet i inverstira u nove vojne tehnologije. Uspešno je izvršila modernizaciju oružanih snaga i počinje da parira SAD u oblastima koje su dugo bile simbol američke premoći. Kao najvažniji primer ističe se avijacija, odnosno uvođenje novih aviona sa “stelt” (nevidljivim) mogućnostima. Na tom bojom polju, svog takmičara predstavila je i Kina.    

Ipak, najjači adut Rusije ostaje nuklearno oružje, i na tu činjenicu se Vladimir Putin najviše i oslanja, iako prema bivšem ministru odbrane, Anatoliju Serdjukovu, Sjedinjene Države takođe imaju prednost u toj oblasti. Kako je Serdjukov objasnio, tek 2028. godine će Rusija uspeti da poveća svoj arsenal oruđa za dostavu nuklearnog materijala do krajnjih granica koje dozvoljava novi START sporazum. Međutim, za razliku od prošlog Hladnog rata, pitanje kvantitativnog pariteta Rusije i SAD, u smislu broja bojevih glava, neće toliko biti značajno kao prošlog puta.

Do nedavno, činjenica da Rusija ima drugi najveći nuklearni arsenal na svetu nije ozbiljno uticalo na međunarodnu politiku. To je zato što je svet postsovjetskog doba navikao da se oslanjao na povučenost ruske spoljne politike u mnogim međunarodnim pitanjima ali i na inteligenciju i zdrav razum Kremlja, jer je preovladavalo uverenje da ne postoje okolnosti u kojima bi Putin “pritisnuo dugme”, kao što to nije uradio bivši predsedavajući Sovetskog Saveza, Nikita Hruščev, pre njega tokom Kubanske raketne krize, kada je svet zaista bio na ivici nuklearne katastrofe.

Sada se, međutim, i u tom aspektu situacija promenila. Ali to je zato što zapadni svet nastoji da “izoluje” Rusiju, koju opisuje kao “usamljenog izgnanika”, bez savezništva ili vojne moći, osim svojih nuklearnih oružja. Štaviše, opšti je stav na Zapadu da će Rusija, “bez ikakvih drugih lakih načina za postizanje svojih ciljeva, stalno pokušavati da dokaže da je dovoljno luda da koristi svoje nuklearno oružje”. Otud i takva demonizacije Rusije i njenih lidera, koja je jednaka antisovjetskoj retorici prvog Hladnog rata, koja je počela sa krizom u Ukrajini a pojačala se prethodnih nedelja sa još uvek nerazjašnjenim obaranjem malezijskog putničkog aviona iznad Ukrajine.