Да ли свет иде ка новом Хладном рату?

Пре тридесет година, совјетски борбени авион је оборио јужнокорејски авион који је залутао у совјетском ваздушном простору. Обавештајне службе САД представиле су необориве доказе тадашњем председнику Роналду Регану: снимак разговора између пилота. Реган је овај чин назвао масакром а свет је био згрожен. Пре тог догађаја, међународна заједница је сматрала Реганов опис Совјетског Савеза као "империје зла" помало реторичким претеривањем. Међутим, после смрти више стотина цивила, тај опис је изгледао све реалнијим.

Нико се није удостојио да саслуша шефа совјетског Генералштаба који је, грубо лупајући штапом за показивање на графикону, покушавао да докаже да је совјетска обавештајна служба помешала Боинг за амерички шпијунски авион који се вешто скрио у сенци путничког авиона. Преко ноћи, совјетска суперсила се претворила у међународног изгнаника.

Сада се ситуација понавља са изузетном прецизношћу, све до прес брифинга са руским војним званичницима који ревносно износе две међусобно искључиве теорије. Према једној, украјински јуришници су оборили авион, а према другој, украјинске противавионске ракете су криве. Министарство иностраних послова Русије је затражила да међународна заједница отворено разговара о свим питањима које је изнело Министарство одбране. Али свет једноставно игнорише те захтеве.

Водеће западне земље су већ донеле своје закључке. Портпарол Беле куће САД Џош Ернест изнео је њихову логику врло јасно: "Оно што знамо јесте да је авион 'Малезиа ерлајнс' оборен пројектилом који је испаљен са земље. Пројектил је испаљен са земље у области која је била под контролом сепаратиста и у области у којој Украјинци заправо нису имали оперативно противавионско оружје у то време. Дакле, то је разлог зашто смо закључили да су Владимир Путин и Руси криви у овој трагедији".

Тај исти “свет” као да је заборавио на Лет 655 "Иран Ера" којег је 3. јула 1988. године пројектилом оборила америчка морнарица у Персијском заливу док је летео од Техерана до Дубаија. Тада је 290 људи погинуло. Свет се тада није ни приближно оволико потресао, колико се то дешава данас, с правом. Да ствар буде гора, амерички брод “USS Винсенс”, који је оборио авио, ушао је у иранске територијалне воде након што су Иранци из патролних чамаца послали пуцње упозорења према америчком ратном хеликоптеру који је повредио њихов ваздушни простор.

Иранци никад нису тврдили да су Американци намерно оборили путнички авион, већ су инсистирали да се то десило због немара људи који су оперисали бродом, који је погрешно идентификовао летелицу. Ипак, Американци данас без оклевања упиру прст у Владимира Путина, а никад се нису извинили за овај злочин чак ни када су се, осам година касније, договорили с Техераном око одштете породицама.

Русија је постала одметничка држава у очима Запада. Европска унија и Сједињене Државе уопште не виде разлог да изграде некакав однос са њом, па чак и осећају да морају да је “обуздају” као земљу свим могућим средствима, попут Совјетског Савеза пре ње. Председник Здруженог штаба САД, Мартин Демпси, рекао је да чланице НАТО савеза морају да предузму значајне кораке како би осигурали сопствену националну безбедност.

У пракси, то вероватно значи да ће Сједињене Државе морати да буду спремне да брзо распореде трупе у Европи као одговор на потенцијалне кризе. Дакле, чак и ако се амерички војници не појаве на границама Русије, америчке војне базе за складиштење и размештање тешког наоружања ће вероватно почети да се појављују као ризичне црне тачке, на руској мапи Европе. Штавише, америчка администрација ових дана разматра могућност пружања обавештајних података Кијеву о тачним локацијама противавионских система проруских снага као и о могућностима снабдевања Украјине америчким оружјем.

Због свега тога, данас видимо један сценарио који се одвија на територији једне европске земље а који је невероватно сличан бројним герилским ратовима у другој половини прошлог века, у којима су се Совјетски Савез и САД смењивали у подржавању побуњенике и подизању марионетских влада. Али у то време, лидери у Вашингтону и Москви имали су довољно разборитости и памети да не дозоволе да се ти ратови прошире на Европу. Генерал Демпси, међутим, изјављује да се стратешки пејзаж у Европи већ драматично променио, и то не само у Украјини.

Совјетски Савез је имао скоро 5 милиона војника, а Русија, са актуелним демографским проблемима, може скупити више од 800.000. Совјетска индустрија је производила широк асортиман робе, док Русија у потпуности зависна од увоза у појединим областима. Совјетски Савез створио је Варшавски пакт, прилично снажан политички и војни савез. Данас председник Владимир Путин уводи Организацију уговора о колективној безбедности, која се већ представља као противтежа НАТО савезу.

Листа поређења данашње ситуације и оне у другој половини прошлог века може ићи у недоглед, међутим уз констатацију да Русија данас и даље каска као војна противтежа Сједињеним Државама. Међутим, то је очекивано, с обзиром да су САД изашле из првог Хладног рата као победник и нису доживели стагнацију коју је доживела Русија распадом СССР. Уз то, САД су дуго година на првом месту по издвајању за војни буџет, који већи од новца који све остале земље издвајају заједно.

Међутим, та чињеница као да не брине главнокомандујућег руских војних снага. Председник Путин је отворио недавни састанак Савета Безбедности о одбрани суверенитета и територијалног интегритета Русије следећом изјавом: "Очигледно, не постоји директна војна претња суверенитету и територијалном интегритету ове земље". Према Путину, "стратешки однос снага у свету гарантује то". Ма колико да је Русија, војно, још увек инфериорнија у односу на Запад (САД), ситуација коју данас видимо сугерише да је овај однос снага, иако још увек на страни САД, ипак достигао критичну тачку после које Русије дефинитивно излази као пандан хегемонији Америке као једине преостале суперсиле.

Русије из године у годину повећава свој војни буџет и инверстира у нове војне технологије. Успешно је извршила модернизацију оружаних снага и почиње да парира САД у областима које су дуго биле симбол америчке премоћи. Као најважнији пример истиче се авијација, односно увођење нових авиона са “стелт” (невидљивим) могућностима. На том бојом пољу, свог такмичара представила је и Кина.    

Ипак, најјачи адут Русије остаје нуклеарно оружје, и на ту чињеницу се Владимир Путин највише и ослања, иако према бившем министру одбране, Анатолију Серђукову, Сједињене Државе такође имају предност у тој области. Како је Серђуков објаснио, тек 2028. године ће Русија успети да повећа свој арсенал оруђа за доставу нуклеарног материјала до крајњих граница које дозвољава нови СТАРТ споразум. Међутим, за разлику од прошлог Хладног рата, питање квантитативног паритета Русије и САД, у смислу броја бојевих глава, неће толико бити значајно као прошлог пута.

До недавно, чињеница да Русија има други највећи нуклеарни арсенал на свету није озбиљно утицало на међународну политику. То је зато што је свет постсовјетског доба навикао да се ослањао на повученост руске спољне политике у многим међународним питањима али и на интелигенцију и здрав разум Кремља, јер је преовладавало уверење да не постоје околности у којима би Путин “притиснуо дугме”, као што то није урадио бивши председавајући Советског Савеза, Никита Хрушчев, пре њега током Кубанске ракетне кризе, када је свет заиста био на ивици нуклеарне катастрофе.

Сада се, међутим, и у том аспекту ситуација променила. Али то је зато што западни свет настоји да “изолује” Русију, коју описује као “усамљеног изгнаника”, без савезништва или војне моћи, осим својих нуклеарних оружја. Штавише, општи је став на Западу да ће Русија, “без икаквих других лаких начина за постизање својих циљева, стално покушавати да докаже да је довољно луда да користи своје нуклеарно оружје”. Отуд и таква демонизације Русије и њених лидера, која је једнака антисовјетској реторици првог Хладног рата, која је почела са кризом у Украјини а појачала се претходних недеља са још увек неразјашњеним обарањем малезијског путничког авиона изнад Украјине.