DA NE ČUJE ZLO: Evo zbog čega "kucamo u drvo" i odakle nam taj običaj

Često nam se to događa - pričamo o tome da mislimo da smo se dobro pokazali na razgovoru za posao, pismenom delu ispita, ljubavnom sastanku, o trudnoći drage rođake ili nadama za budućnost, a potom zastanemo i gotovo usplahireno pokucamo po ivici drvenog stočića uz komentar "Da kucnem u drvo" ili "Da ne čuje zlo".

Nažalost, ne zna se sa sigurnošću kada je i kako rođena ideja o kucanju o drvenu površinu radi prizivanja sreće. Sudeći po najčešće isticanim teorijama, to je na neki način povezano s našim paganskim precima, koji su verovali da u drveću žive duhovi, te su stabla bila važan deo religioznih obreda.

Po jednoj teoriji, kada bi naši preci kuckali površinu drveta, prizivali bi ove duhove u pomoć, dok je po drugoj ovaj običaj nastao na teritoriji Irske, kada su pagani zahvaljivali vilenjaku zbog toga što su imali sreće u nečemu, piše "Nacionalna geografija".

Vremenom, kucanje o drvenu površinu postalo je način da prizovemo sreću ili se zahvalimo na njoj, jer je buđenje duhova počelo da se smatra uznemiravanjem mrtvih, koje može imati sasvim suprotan efekat - nesreću.

Takođe, neke grupe hrišćana su na ovaj način prizivali zaštitu Isusa Hrista: svako drvo simbolisalo je krst na kojem je on razapet.

"Kucanje u drvo" je, zanimljivo, povezano i sa stradanjem Jevreja u Španiji 1490. godine. Naime, kada se Inkvizicija pod vođstvom zloglasnog Tomasa Torkemade ustremila ka Jevrejima, oni su se sakrivali u sinagogama, koje su bile napravljene od drveta. Jedini način da uplašeni begunac spase svoj život i uđe u hram bio je da na drvenim vratima otkuca tajnu šifru poznatu onima s druge strane vrate.

Iz tog razloga, kao i zato što je ovo kucanje spaslo mnogo života, i ova priča podržava teoriju o tome da smo ovaj običaj razvili kako bismo prizvali sreću.