ДА НЕ ЧУЈЕ ЗЛО: Ево због чега "куцамо у дрво" и одакле нам тај обичај

Често нам се то догађа - причамо о томе да мислимо да смо се добро показали на разговору за посао, писменом делу испита, љубавном састанку, о трудноћи драге рођаке или надама за будућност, а потом застанемо и готово усплахирено покуцамо по ивици дрвеног сточића уз коментар "Да куцнем у дрво" или "Да не чује зло".

Нажалост, не зна се са сигурношћу када је и како рођена идеја о куцању о дрвену површину ради призивања среће. Судећи по најчешће истицаним теоријама, то је на неки начин повезано с нашим паганским прецима, који су веровали да у дрвећу живе духови, те су стабла била важан део религиозних обреда.

По једној теорији, када би наши преци куцкали површину дрвета, призивали би ове духове у помоћ, док је по другој овај обичај настао на територији Ирске, када су пагани захваљивали вилењаку због тога што су имали среће у нечему, пише "Национална географија".

Временом, куцање о дрвену површину постало је начин да призовемо срећу или се захвалимо на њој, јер је буђење духова почело да се сматра узнемиравањем мртвих, које може имати сасвим супротан ефекат - несрећу.

Такође, неке групе хришћана су на овај начин призивали заштиту Исуса Христа: свако дрво симболисало је крст на којем је он разапет.

"Куцање у дрво" је, занимљиво, повезано и са страдањем Јевреја у Шпанији 1490. године. Наиме, када се Инквизиција под вођством злогласног Томаса Торкемаде устремила ка Јеврејима, они су се сакривали у синагогама, које су биле направљене од дрвета. Једини начин да уплашени бегунац спасе свој живот и уђе у храм био је да на дрвеним вратима откуца тајну шифру познату онима с друге стране врате.

Из тог разлога, као и зато што је ово куцање спасло много живота, и ова прича подржава теорију о томе да смо овај обичај развили како бисмо призвали срећу.