DA SE NIKAD NE ZABORAVI: "U koloni sam videla novorođenče od 7 dana. Nažalost, nije preživelo!"
"Negde oko četiri ujutro iz sna me probudila kanonada topova i teškog naoružanja. Onako još nerasanjena, pomislih u prvi mah: 'Ma koja budala sad nabija obruče na bačve'. Onda skočim rasanjena i shvatim o čemu se radi", priča Marija M. koja se 1995. našla u izbegličkoj koloni tokom operacije "Oluja".
Marija M. je još 1991. godine preživela traume Kristalne noći u Zadru i tada je, bukvalno, demolirano sve što je srpsko. Minirane su kuće, naravno srpske.
Odlaskom u Krajinu je znala da ide među svoje i to je stvaralo neku vrstu sigurnosti za njenu decu.
Pričom se vratila na treći avgust: "Bio je to prohladan i buran dan, malo čudan za taj mesec. Kao da je priroda upozoravala na pakao koji sledi, priča Marija M.
Tog dana je bila na kupalištu u Karinu. Bilo je malo kupača, smejali su se i zabavljali, dok su se deca bezbrižno brčkala.
Probudila je kanonada topova
Nakon večere deca su otišla na spavanje, a ona je uzela knjigu. Volela je da čita. Začitala se i zaspala. "Negde oko četiri ujutro iz sna me je probudila kanonada topova i teškog naoružanja, onako još nerasanjena, pomislih u prvi mah da budala sad nabija obručeve na bačve, s obzirom da je to kraj gde ima vinograda. Onda skočim rasanjena i shvatim o čemu se radi", priča sagovornica.
Benkovac je goreo
Marija je čula komšiju koji zove svoju ženu, bio je bolestan, nije išao ni na posao. Vikao je kako ih tuku haubicama sa svih strana i da Benkovac gori.
"Skočim iz kreveta da se obučem i pitam muža šta se dešava, on mi kaže da napadaju ustaše sa svih strana. Odlazim do prve kuće da pozovem komšinicu. Zajedno odlazimo do mesne zajednice, i tu nam kažu da nas civile, ženu i decu izvlače sa prvih linija i prebacuju u unutrašnjost", kaže Marija M.
Žene ostaju same sa decom, kao i većina meštana Karina.
"Dan pre, suprug moje komšinice je njihovom 13-godišnjem sinu objašnjavao kako se vozi kamion FAP, jer on mora ići na položaj, a mi se možda moramo evakuisati! Srećom to učenje se pokazalo korisnim! Otišli smo kamionom u mesto zvano Kunovac, tu smo čekali, osluškivali borbe koje su se vodile, išcekivali vesti šta je sa našim muškarcima koji se bore", priča Marija M. koju su prepravile emocije.
U pola noći dolazi naređenje da se izvuku dalje prema Martin Brodu, pa prema Drvaru, a svima im postaje jasno da poslednji put gledaju svoj rodni grad.
Na putu bez povratka niko nije spavao
"Odatle krećemo na put bez povratka, na otvorenom kamionu sedim ja sa dvoje dece, sin moje sestre, dvoje dece mog devera i jetrve, od kojih je jedno beba od osam meseci! Vozimo se čitavu noć, niko ne spava, samo decu povremeno savlada san", kaže naša sagovornica.
Niko od njih nije znao gde su im muževi, rodbina, sestre. Porodice su bile razbijene, rastavljene, a Marija je postavljala milion pitanja sebi. Pitala se da li će ikad videti svoje najmilije!
"Kolona mili, dolazi jutro, deca gledaju izgubljeno, nemaš im dati šta jesti, a oni i ne pitaju. Bebici mešam dohranu sa vodom da bi joj utolila glad, a ona me gleda svojim velikim očima, ne plače, privila se uz mene, kao da oseća sve što se dešava! Pelene pereš usput, bez deterdženta, samo da imaš da je presvučeš. Okice se upalile, krmeljaju, ne smeš vodom da ih diraš, pa pokušavaš da joj ih očistiš krajičkom krpe", nastavlja ispovest Marija M.
Deca su osećala nemir, a falila im je i majčinska pažnja
"Moj mlađi sin ima 4 i po godine, oseća se zapostavljeno, pita me: Mama oćeš li ti strini vratiti seku kad ona dođe? - Tešim ga da ćemo je vratiti, a ja ne znam gde joj je majka, jer smo se rastavile kad mi je ona ubacila decu na kamion", priča tužno ona.
Idu, a niko ne zna kuda i dokle, ne razmišljaju o sebi, samo su deca važna, da ih izvuku na sigurno.
Zastaju na uzbrdici pre Martin Broda, imaju goriva da dođu do vrha. A šta tad? Nema dalje, pitaju se šta sa tolikom decom, osmoro ukupno.
Staju, a vojnik viče na njih, govori im da moraju dalje, jer će minirati most. Objašnjavaju im da imaju goriva samo do vrha. Prepiru se, kažu mu da su svi muškarci ostali da brane odstupnicu. Govori vojniku da miniraju most dok su na njemu.
Pripadnik jedinice maše rukama i viče "luda ženo!", ali oni ne odustaju. Vojnik na kraju zaustavlja vojno vozilo i uzima gorivo za njihov kamion. Nastavljaju put!
Pristižu krajiški vojnici, a oni ih pitaju odakle idu. Odgovaraju: Iz Like. Pitaju ih za Benkovčane, a oni im kažu da su još uvek na položajima i da štite odstupnicu.
"Nebo i zemlja gore sa svih strana. Prvu hranu za decu dobijamo od grupe krajiških vojnika. Videvši toliko dečice, bacaju nam u kamion pakete koje vojnici dobijaju kad idu na teren, pokušavamo deci da utolimo glad. Jedna devojka mi daje dve čokoladice koje je dobila od nekog. ' Za decu', kaže! Milimo, kolona se vuče, adrenalin trese, samo da se odmaknemo, da izvučemo decu", kaže Marija.
Goriva im ponestaje. Sa rođakom u čijem su kamionu idu u potragu za gorivom. Mora se, inače će ostati, a bili su svesni kako završavaju oni koji su ostaju: ubijeni, iskasapljeni.
Granatiranje izbegličke kolone
Uspevaju dobiti gorivo i nastavljaju prema Petrovcu. Stižu ispred Petrovca, na ulazu livade pritisnuo pusti narod, tu se zaustavljaju da predahnu, da u gradiću nađu hleb!
"Odlazim sa jednom devojkom u sam gradić, nadleće nas helikopter, ne obraćamo pažnju, otupeli smo. Nije prošlo dugo, helikopter se negde izgubio, dolazi avion, odjednom detonacije, eksplozije, vriska, ljudi beže! Viče mi devojka, bežimo u sklonište! Ma kakvo sklonište, neću u sklonište! Bacam ono što imam u rukama i u okretu joj kažem da idem svojoj deci. Šta će mi život ako njih izgubim? Ako treba, rađe ginem sa njima. Trčim, duša u nosu, ona trči za mnom. Prolazimo kraj ambulante, dovlače ranjenike umotane u ćebad koja su natopljena krvlju, viču da ima puno ranjenih", priča naša sagovornica, koja se ovih događaja seća kao da su se juče odigrali.
Marija kaže da su u trku stigli do kamiona. Narod se uskomešao, nikome od njih nije bilo jasno šta se dogodilo, neki nisu ni primetili o čemu se radi!
Zapaljeni automobili i kamioni su dugo goreli
Uveče su krenuli kroz gradić i išli su dalje, prolazili kraj zapaljenih kamiona i automobila koji su još goreli od bombardovanja. Pričalo se da ima mrtvih. Kasnije se pokazalo da je to istina!
Na ulazu u Srbiju preminula beba stara 7 dana
Koliko su se vozili na kamionu, toliko su i pešačili uz kolonu. Tražili su rodbinu, prijatelje.. Raspitivali se da li je neko video ili čuo nešto o njihovim bližnjima. "Hodajući uz kolonu nailazim na jednu komšinicu koja drži bebicu u naručju. Vidi se dojenče, pitam je koliko je staro. Ona odgovara 7 dana, a mi već četvrti dan u toj tužnoj koloni. Kaže, njeni je preuzeli iz kninskog porodilišta 4. avgusta kad je bebica imala 3 dana. Nažalost bebica nije preživela, umrla je po ulasku u Srbiju! Strašno je. Pored nas prolaze lekari, koji su sebe zvali "lekarima bez granica", ne zaustavljaju se, ne nude pomoć, posmatraju nas kao da nismo ljudi. Zato kažem uvek i na svakom mestu, da je svet pao na ispitu humanosti te1995. godine", priča ona.
U Prnjavoru su ih sačekali meštani, nudili im hranu i piće. Teško je bilo gledati decu, priča Marija M. čije su se oči raširile ugledavši svu tu hranu. Bojali su se da im ne pozli!
"Sin moje sestre mi se žali da ga boli stomak. Tešim ga i pitam da nije preopteretio stomak više nego što je trebalo, nakon svih onih dana sa minimumom jela, samo koliko je dovoljno da se preživi. Proveli smo sedam dana i noći u toj tužnoj koloni, a mnogi su i više", kaže Marija.
Vraćanje u prošlost
Marija M. se svake godine iznova vraća u ono vreme, kao da živi dva života, rastrzana između proživljenog i današnjice. Stari ožiljci prokrvare, suze same idu, možda zato što tad nije bilo vremena za njih.
"Život se nastavlja, stižu i novi izdanci života, a veći deo nas će ostati na neki način zarobljen u tom vremenu neljudskosti. Sanjam da jednog dana neko ko je bio devojčica ili dečak te 1995. godine ostavi svedočanstvo u obliku knjige, da se nikad ne zaboravi", zaključila je Marija M. koja se zatekla u izbegličkoj koloni tokom operacije "Oluja".
