ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ: "У колони сам видела новорођенче од 7 дана. Нажалост, није преживело!"
"Негде око четири ујутро из сна ме пробудила канонада топова и тешког наоружања. Онако још нерасањена, помислих у први мах: 'Ма која будала сад набија обруче на бачве'. Онда скочим расањена и схватим о чему се ради", прича Марија М. која се 1995. нашла у избегличкој колони током операције "Олуја".
Марија М. је још 1991. године преживела трауме Кристалне ноћи у Задру и тада је, буквално, демолирано све што је српско. Миниране су куће, наравно српске.
Одласком у Крајину је знала да иде међу своје и то је стварало неку врсту сигурности за њену децу.
Причом се вратила на трећи август: "Био је то прохладан и буран дан, мало чудан за тај месец. Као да је природа упозоравала на пакао који следи, прича Марија М.
Тог дана је била на купалишту у Карину. Било је мало купача, смејали су се и забављали, док су се деца безбрижно брчкала.
Пробудила је канонада топова
Након вечере деца су отишла на спавање, а она је узела књигу. Волела је да чита. Зачитала се и заспала. "Негде око четири ујутро из сна ме је пробудила канонада топова и тешког наоружања, онако још нерасањена, помислих у први мах да будала сад набија обручеве на бачве, с обзиром да је то крај где има винограда. Онда скочим расањена и схватим о чему се ради", прича саговорница.
Бенковац је горео
Марија је чула комшију који зове своју жену, био је болестан, није ишао ни на посао. Викао је како их туку хаубицама са свих страна и да Бенковац гори.
"Скочим из кревета да се обучем и питам мужа шта се дешава, он ми каже да нападају усташе са свих страна. Одлазим до прве куће да позовем комшиницу. Заједно одлазимо до месне заједнице, и ту нам кажу да нас цивиле, жену и децу извлаче са првих линија и пребацују у унутрашњост", каже Марија М.
Жене остају саме са децом, као и већина мештана Карина.
"Дан пре, супруг моје комшинице је њиховом 13-годишњем сину објашњавао како се вози камион ФАП, јер он мора ићи на положај, а ми се можда морамо евакуисати! Срећом то учење се показало корисним! Отишли смо камионом у место звано Куновац, ту смо чекали, ослушкивали борбе које су се водиле, ишцекивали вести шта је са нашим мушкарцима који се боре", прича Марија М. коју су преправиле емоције.
У пола ноћи долази наређење да се извуку даље према Мартин Броду, па према Дрвару, а свима им постаје јасно да последњи пут гледају свој родни град.
На путу без повратка нико није спавао
"Одатле крећемо на пут без повратка, на отвореном камиону седим ја са двоје деце, син моје сестре, двоје деце мог девера и јетрве, од којих је једно беба од осам месеци! Возимо се читаву ноћ, нико не спава, само децу повремено савлада сан", каже наша саговорница.
Нико од њих није знао где су им мужеви, родбина, сестре. Породице су биле разбијене, растављене, а Марија је постављала милион питања себи. Питала се да ли ће икад видети своје најмилије!
"Колона мили, долази јутро, деца гледају изгубљено, немаш им дати шта јести, а они и не питају. Бебици мешам дохрану са водом да би јој утолила глад, а она ме гледа својим великим очима, не плаче, привила се уз мене, као да осећа све што се дешава! Пелене переш успут, без детерџента, само да имаш да је пресвучеш. Окице се упалиле, крмељају, не смеш водом да их дираш, па покушаваш да јој их очистиш крајичком крпе", наставља исповест Марија М.
Деца су осећала немир, а фалила им је и мајчинска пажња
"Мој млађи син има 4 и по године, осећа се запостављено, пита ме: Мама оћеш ли ти стрини вратити секу кад она дође? - Тешим га да ћемо је вратити, а ја не знам где јој је мајка, јер смо се раставиле кад ми је она убацила децу на камион", прича тужно она.
Иду, а нико не зна куда и докле, не размишљају о себи, само су деца важна, да их извуку на сигурно.
Застају на узбрдици пре Мартин Брода, имају горива да дођу до врха. А шта тад? Нема даље, питају се шта са толиком децом, осморо укупно.
Стају, а војник виче на њих, говори им да морају даље, јер ће минирати мост. Објашњавају им да имају горива само до врха. Препиру се, кажу му да су сви мушкарци остали да бране одступницу. Говори војнику да минирају мост док су на њему.
Припадник јединице маше рукама и виче "луда жено!", али они не одустају. Војник на крају зауставља војно возило и узима гориво за њихов камион. Настављају пут!
Пристижу крајишки војници, а они их питају одакле иду. Одговарају: Из Like. Pitaju их за Бенковчане, а они им кажу да су још увек на положајима и да штите одступницу.
"Небо и земља горе са свих страна. Прву храну за децу добијамо од групе крајишких војника. Видевши толико дечице, бацају нам у камион пакете које војници добијају кад иду на терен, покушавамо деци да утолимо глад. Једна девојка ми даје две чоколадице које је добила од неког. ' За децу', каже! Милимо, колона се вуче, адреналин тресе, само да се одмакнемо, да извучемо децу", каже Марија.
Горива им понестаје. Са рођаком у чијем су камиону иду у потрагу за горивом. Мора се, иначе ће остати, а били су свесни како завршавају они који су остају: убијени, искасапљени.
Гранатирање избегличке колоне
Успевају добити гориво и настављају према Петровцу. Стижу испред Петровца, на улазу ливаде притиснуо пусти народ, ту се заустављају да предахну, да у градићу нађу хлеб!
"Одлазим са једном девојком у сам градић, надлеће нас хеликоптер, не обраћамо пажњу, отупели смо. Није прошло дуго, хеликоптер се негде изгубио, долази авион, одједном детонације, експлозије, вриска, људи беже! Виче ми девојка, бежимо у склониште! Ма какво склониште, нећу у склониште! Бацам оно што имам у рукама и у окрету јој кажем да идем својој деци. Шта ће ми живот ако њих изгубим? Ако треба, рађе гинем са њима. Трчим, душа у носу, она трчи за мном. Пролазимо крај амбуланте, довлаче рањенике умотане у ћебад која су натопљена крвљу, вичу да има пуно рањених", прича наша саговорница, која се ових догађаја сећа као да су се јуче одиграли.
Марија каже да су у трку стигли до камиона. Народ се ускомешао, никоме од њих није било јасно шта се догодило, неки нису ни приметили о чему се ради!
Запаљени аутомобили и камиони су дуго горели
Увече су кренули кроз градић и ишли су даље, пролазили крај запаљених камиона и аутомобила који су још горели од бомбардовања. Причало се да има мртвих. Касније се показало да је то истина!
На улазу у Србију преминула беба стара 7 дана
Колико су се возили на камиону, толико су и пешачили уз колону. Тражили су родбину, пријатеље.. Распитивали се да ли је неко видео или чуо нешто о њиховим ближњима. "Ходајући уз колону наилазим на једну комшиницу која држи бебицу у наручју. Види се дојенче, питам је колико је старо. Она одговара 7 дана, а ми већ четврти дан у тој тужној колони. Каже, њени је преузели из книнског породилишта 4. августа кад је бебица имала 3 дана. Нажалост бебица није преживела, умрла је по уласку у Србију! Страшно је. Поред нас пролазе лекари, који су себе звали "лекарима без граница", не заустављају се, не нуде помоћ, посматрају нас као да нисмо људи. Зато кажем увек и на сваком месту, да је свет пао на испиту хуманости те1995. године", прича она.
У Прњавору су их сачекали мештани, нудили им храну и пиће. Тешко је било гледати децу, прича Марија М. чије су се очи рашириле угледавши сву ту храну. Бојали су се да им не позли!
"Син моје сестре ми се жали да га боли стомак. Тешим га и питам да није преоптеретио стомак више него што је требало, након свих оних дана са минимумом јела, само колико је довољно да се преживи. Провели смо седам дана и ноћи у тој тужној колони, а многи су и више", каже Марија.
Враћање у прошлост
Марија М. се сваке године изнова враћа у оно време, као да живи два живота, растрзана између проживљеног и данашњице. Стари ожиљци прокрваре, сузе саме иду, можда зато што тад није било времена за њих.
"Живот се наставља, стижу и нови изданци живота, а већи део нас ће остати на неки начин заробљен у том времену нељудскости. Сањам да једног дана неко ко је био девојчица или дечак те 1995. године остави сведочанство у облику књиге, да се никад не заборави", закључила је Марија М. која се затекла у избегличкој колони током операције "Олуја".
