SRPSKI VOJNIK O MALTRETIRANJU TOKOM OLUJE: "Daj mi štanglu da ih sve isečem kao svinjske polutke"
"Kada sam pogledao kroz prozor kampanjole ugledao sam majku kako prolazi između parkiranih vozila. Mislio sam da mi se priviđa te sam odmah izašao iz kampanjole i viknuo: Mama! Nije mogla da me prepozna onako uprljanog i zaraslog. Zagrlili smo se, nakon čega mi je sa bolom u glasu rekla: Dragi moj sine, jedva sam te našla", kaže pripadnik vojske za vreme akcije Oluja.
"Tokom prepodnevnih sati 25.07.1995 godine, nakon tri dana odsustva kao i svaki put pozdravio sam se sa roditeljima i krenuo u jedinicu gde sam bio raspoređen. Nisam nimalo slutio da nakon toga dana više nikada neću zakoračiti u svoje dvorište, iako sam četiri godine ranije na sličan način napustio stan u svom rodnom gradu Karlovcu", započinje priču jedan od vojnika za vreme operacije Oluja.
Tada su dobili naređenje da će vojnici ovog puta morati da ostanu duže u jedinici, jer se svakog dana očekivao napad hrvatskih snaga. Slavonija je bila zauzeta za samo dva dana tri meseca ranije, a vojska je bila uverena da će Kordun kao i ostali delovi Krajine biti teško osvojivi i da neprijatelj neće moći da prodre u naš kraj tako lako.
"Ni sami više nismo znali kako ćemo dalje i da li ćemo ostati stacionirani na istom položaju ili početi da se povlačimo", kaže sagovornik SrbijaDanas.com.
Nema izlaza!
"Videvši da nam nema izlaza pokušali smo da ostavimo vozila koja smo koristili, kako bi pokušali peške da se dalje probijamo. Međutim, iza jednog zaseoka čula se žestoka pucnjava iz pešadijskog naoružanja i neki civili su nas posavetovali da se ne krećemo dalje. Pošto su i sami proterani iz svojih kuća priključili su se našoj koloni za izbeglištvo. Moj komandir je putem radio veze uspostavio vezu sa Unproforom i oni su nam posavetovali da se povučemo u Topusko i da tamo čekamo predaju", kaže naš sagovornik.
Kada se približio 4. avgust, stiglo je obaveštenje da je Knin bio granatiran i da je sav u plamenu. Jedinica je ostala na istom mestu i počela je sa povlačenjem u noći 6. na 7. avgust 1995. godine.
"Kolona je bila izmešana sa vojskom i civilima, tako da smo te noći došli do Topuskog i zadržali se do jutarnjih sati. U Topuskom smo doznali da je zauzeta Petrinja i da Glina samo sto nije u njihovim rukama. Odlučili smo da nekako odemo do Dvora na Uni. Nažalost, toga dana Dvor na Uni je već bio zauzet i područje na kome smo boravili zasipale su granate i nadletala je avijacija ispustivši na nekom mestu po dve-tri bombe", priseća se branitelj srpskog naroda.
U noći između 8. i 9. avgusta vojska je počela da se povlači u Topusko. Boravivši u Topuskom, koje je bilo potpuno pusto, čekali su na predaju, pošto im ništa drugo nije preostalo.
"Dobili smo naređenje da svako ko nađe nekoga svoga poznatog neka krene sa njim i slobodno se izdvoji iz jedinice. Moja majka je, takođe, boravivši u koloni doznala da se nalazim u Topuskom i tako me je uspela pronaći, neznajući nista o meni dobrih 14 dana. Krenuli smo tako dalje prema Glini gdje su našu kolonu preuzele hrvatske snage", objašnjava sagovornik SrbijaDanas.com koji želi da ostane anoniman.
Na nesreću, usred Gline je auto prestao da radi, nakon čega su bili izloženi maltretiranju od strane Hrvatske vojske. Dok je naš sagovornik gurao vozilo Hrvati su mu govorili: 'Guraj mladiću i nemoj zabušavati, kada si mogao ubijati i klati, onda možeš i gurati vozilo'.
Dirljiv susret sa majkom
"Pre nego što smo se našli, moja majka je doznala za okruženje u kome smo bili i čula vest da smo na tome mestu poginuli. Kasnije joj je neko javio, prilazeći Topuskom, da ispred hotela čekamo predaju. Tog momenta sam seo u kampanjolu i pomislio hoću li ikada više videti svoje roditelje. Kada sam pogledao kroz prozor kampanjole ugledao sam majku kako prolazi između parkiranih vozila. Mislio sam da mi se priviđa te sam odmah izašao iz kampanjole i viknuo: 'Mama!' Nije mogla da me prepozna onako uprljanog i zaraslog. Zagrlili smo se, nakon čega je sa bolom u glasu rekla: 'Dragi moj sine, jedva sam te našla, već sam svašta čula'."
"Jedan njihov pripadnik držeći bajonetu u ruci je izjavio: 'Daj mi štangu da ih sad sve rasečem kao svinjske polovine', da bi nakon toga prišao meni i počeo da "oštri" bajonetu meni o ruku. Imali smo sreću da se među njima našla i jedna razumna osoba koja je zaustavila prvi traktor i naredila da za taj traktor zakačimo naše vozilo kako bi nas odšlepao do Srbije", kaže svedok zločinačke operacije Oluja.
Izmoreni, izgladneli i ogorčeni
Nakon toga, maltretiranje se nastavilo.
"Pitali su me, a uz to i maltretirali, da im priznam koliko sam Hrvata ubio", dodaje u svojoj ispovesti naš sagovornik.
Vozili su se 24 sata po autoputu kroz Hrvatsku, na kome je bilo razbijenog stakla od automobila, dok su sa nadvožnjaka bile učestale nacionalne provokacije i bila bačena po neka kamenica na neke od vozila.
"U Srbiju smo došli 11. avgusta gde je bilo već sve prepuno sa kolonama izbeglica. Izmoreni, izgladneli i strašno ogorčeni što više nemamo svoje ognjište, koje smo, kao i mnogi, van svoje volje bili prisiljeni da napustimo", završava naš junak za SrbijaDanas.com.
