Deset najboljih mafijaških filmova

Ajde da se ne lažemo od starta. Volimo mi muškarci da pogledamo iberdramu poput "Bekstva iz Šošenka", ume da nam bude krivo kad vode Kofija "Zelenom miljom", gotivimo "Bluz braću" i zaboli-me-za-sve (mada nas, ipak, briga za neke stvari) "Velikog Lebovskog".. Ali krv, utoke, nasilje i prljavština iz nas izvlače sve ono što su naši preci činili milionim godina unazad. Nisu se valjda tukli sa zverima za život, sa susedima za stanište, za slavu i žene tek tako, da bismo mi danas bili neki mekušci što se nasilja gade i groze.

Zato mafijaški filmovi i imaju prođu. Svaki bi od nas katkad hteo da zaradi prečim putem, da izlema nevaspitanog i ljigavog komšiju ili kolegu, da vozi kul kolica i razbacuje se parama. Na kraju shvatimo da je cena visoka, kako moralna, tako i kaznena. Ali da je kul - kul je. Barem na platnu.

Elem, evo deset filmova koje smo gledali i koje ćemo opet gledati. Iako mnoge delove znamo naizust. Dobri su sve to filmovi. Ma... filmčine!

Al Paćino je Portorikanac tek izašao iz zatvora i sebi daje reč da se neće nanovo vraćati u svet kriminala. No, kada jednom postanete deo "podzemnog" miljea, teško je iz njega se iskobeljati. 

Jedan od momenata koji se pamti je Karlitova scena sa Benijem Blankom koji bi da se pokaže pred njim kao mlada snaga u svetu kriminala: "Misliš da si kao ja? Nisi ni blizu, jajaro. Ti si obična propalica!" 

Taman toliko da se na svoje mesto spuste oni koji dižu nos međ oblake.

Skorsezeov rad sa Robertom de Nirom i Džoom Pešijem pravo je remek delo. Sitni krimos Henri (Rej Ljota) bi da se uspe na visine na kojima su Džimi (De Niro) i Tomi (Peši). Gde je Peši, tu je pogan rečnik, gadan i simpatičan u isto vreme. Svađe, prepirke, mirenja i ljubljenja, pa opet ispočetka. Kao i život, uostalom.

Ipak, Tomi ima te nedopadljive momente kada se iz šale prebaci u zbilju koja je obično opasna po život karaktera sa kojim deli kadar. Tip ljudi koje ne volimo jer sa njima nikad niste načisto. Dok lemaju na ekranu, tad je Bož' pomozi. Uživo, nije baš.

Videćemo se ovim momcima mi još.

Novo ostvarenje Martina Skorsezea, maestra krimi filmova. Ovaj je jedan u nizu onih koji je potrvrdio Denijela Dej Luisa kao jednog od najboljih živih glumaca. Ujedno, "Bande Njujorka" su pokazale da Leonardo di Kaprio ima veliku budućnost, izvan nesrećnog Džeka u "Titaniku", na primer. I eto, Di Kaprio je zaista dogurao daleko.

FIlm opisuje preplitanje dva života  i jednu osvetu. Bil Kating Kasapin (Luis) je šef irskog podzemlja u Njujorku sredom 19. veka, a Amsterdam Valon (Di Kaprio) ruka sudbine koja svim odsvira kraj. Jer, karma je neumoljiva, zlom se zlo vraća. Uvek.

Vragolasta Kameron Dijaz i tako dobra muzika grupe U2 donele su "Bandama Njujorka" zasluženo mesto na listi.

Konačno, zar ne? Konačno film u kome su glavni glumci protagonisti, dobri momci. Drugi film Brajana de Palme na listi (Karlitov put je prvi) i drugo odlično "parče" za filmofile.

Kamere prate put i delo Eliota Nesa i njegovog tima Nesalomivih u borbi da pred lice pravde privedu mafiju koja se obogatila tokom Prohibicije (zabrane proizvodnje i prometa alkohola) u Americi, u međuratnom periodu 20. veka. Nes (Kevin Kostner), Džim Maloun (Šon Koneri) i Džordž Stoun (Endi Garsija) ganjaju čikaške kriminalce, među kojima je šef šefova Al Kapone (Rober de Niro).

Film o ljudima koji fale nama u Srbiji, o ljudima časti od granita, kuraži od čelika i principa koji ne poznaju kompromise.

Kventin Tarantino, živi dokaz da je granica između ludog i genija tanka. Šizofrene, ali dopadljive, kombinacije koje osmisli, a onda i oslika na bioskopskom platnu ne prestaju. Nek je on nama živ i zdrav i još mnogo filmova da napravi.

Nego... Petparačke priče. Fantastična ekipa: Semjuel L. Džekson, Džon Travolta, Brus Vilis, Uma Turman, Harvi Kajtel, Tim Rot i Basta Rajms. Drim tim dobre akcije. Sinopsis govori o kolopletu prevara, obmana, flerta sa smrću, a iznad svega, stazi Vinsenta (Travolta) i Džulsa (Džekson) posutoj psovkama. Ali psovkama, dragi moji. 

Rezerva ovom filmu bio bi flim "Ulični psi". Prilično kvalitetan komad, ali... Nema Džontre i Semjuela Poganog.

Izuzetno delo Serđa Leonea o dvojici najboljih prijatelja (Džejms Vuds i Robert de Niro), braće, o odrastanju, ljubavi, žudnji, svađi, izdaji, rastanku, o svetu organizovanog kriminala tokom prohibicije i o usponu dva momka u njemu.

Trideset pet godina kasnije, nekad najbolji drugovi, sada su godinama pritisnuti jetki starci koje i dalje more davnašnji grehovi. Grehovi od kojih se ne može pobeći.

Ovo je priča o velikim greškama i traganjem za oprostom. Ali, opraštaj nekad prosto nije moguće dati. Otuda i večita muka da se prepozna trenutak kad možemo da skrenemo u preduboku tamu iz koje nas niko ne može izvući, pa čak ni vreme.

Maestralni Enio Morikone uradio je antologijsku muziku za ovaj film. Tugaljve i setne melodije koje pojačavaju silinu emocija na ekranu nešto su što prosto treba, ako već niste, da čujete.

Film je zasnovan na istinitim događajima. Džozef Pistoun je agent američkog FBI koji odlazi na tajni zadatak da se inflitrira u redove u kriminalni stroj porodice Bonano, u Njujorku sedamdesetih godina. Uzevši ime Doni Brasko, on (Džoni Dep), polagano uspeva da se uspne uz lestvicu moći. Na tom mu putu pomaže "veteran" u mutnim vodiama, Lefti Ruđero (Al Paćino). 

Ipak, u jednom trenutku, Brasko shvata da teško uspeva da razluči granicu, da ostane policajac, a da ne postane kriminalac. Pride, život svog, sada već prijatelja, Ruđera doveo je u opasnost.

Mark Njuel je majstorski uspeo da potegne jedno važno životno, i filozofsko, pitanje: da li smo mi, u stvari, ono što činimo, to jest, da li  možemo da glumimo a da ne poprimimo odlike uloge kojoj smo se dali?

Martin Skorseze je istinski stvoren da slika svet kriminala. Izražajnost njegovih likova je legendarna, kao i količina psovki koje oni svako malo sruče kao pljusak sa bioskopskog platna.

Kazino prati Ejsa (Robert de Niro) koga mafija šalje da nadzire rad njihovih kockarnica u Las Vegasu i koji taj posao obavlja fantastično. Sve do trena kada mu u pomoć šalju najboljeg druga, Nikija (Džo Peši) koji postaje teret namesto oslonca.

I dok vam je Peši, siguran sam, priraste za srce u "Smrtonosnom oružju" (Lethal Weapon), pa vam ga bude i žao, u ovom filmu zapamtićete ga po vanredno kvalitetnoj, ali i zastrašujućoj predstavi. Gluma života.

Skorseze dobro slika svet ogrezao u zlo, u pljačke, ubistva, reketiranje, krađu, nepoštenje, ali isto tako, ako ne i bolje, zna da pokaže kolika je cena prečice do "visina" Kriminal je jedan veliki zajam od banke: prvo uživaš u blagodetima, a onda stižu dugovi. Dugovi karme, dugovi koji vraćaju na početak, na nulu.

Srebro ide Brajanu de Palmi i njegovom "Licu sa ožiljkom". Toni Montana (Al Paćino) je sitan kriminalac koji u zamenu za ubistvo kubanskog zvaničnika dobija slobodu i zeleni karton koji mu daje mogućnost da živi u SAD. Ušavši u kriminalne krugove u Majamiju, Toni stiče poverenje Frenka (Robert Lođa), sa kojim će se kasnije sukobiti zbog Elvire (Mišel Fajfer) i smaostalnog ugovaranja poslova.

Raskoš, novac i droge Tonija udaljavaju od stvarnosti, ali i od prijatelja Menija (Stiven Bauer). Raskid sa kolumbijskom mafijom donosi rat u kome nema pošteđenih; ginu svi: Meni, Tonijeva sestra, a na kraju i on sam.

"Lice sa ožiljkom" je stekao status kultnog filma i zadržao ga je do dana današnjeg. Ono što, pak, doprinosi tome jeste i, kod dobrog dela ljudi, pogrešna percepcija filma kao ode kriminalu, lakoj zaradi i maksimi "živi brzo, umri mlad". A, film je baš suprotno koncipiran. Na samom kraju, Toni pada pod kišom tanadi ispred kipa na kome piše "Svet je tvoj". Ironija, život i smrt, ruku pod ruku.

Ako je Herodot otac istorije, Kum je tata savremenog mafijaškog filma. Frensis Ford Kopola je sebi izgradio reputaciju vrhunskog režisera upravo ovim filmom, a kasnije ju je samo potvrdio Kumom II i Apokalipsom danas.  Drugi deo trilogije Kum postao je prvi filmski nastavak koji je dobio Oskara za najbolji film, nagradu koju je, naravno, dobio i ovaj, prvi deo.

Šta tek reći za Marlona Branda. Jedan od najvećih glumaca 20. veka u jednom od svojih najboljih izvedbi. Njegov lični bunt, osetan u gotovo svakoj ulozi koju je tumačio, njegov prezir prema komformizmu većine otelotvorio je u lenjom načinu na koji je govorio, a koji je don Vita Korleonea zacementirao kao najvećeg bosa, jedinog pravog "Cappo di tutti cappi" na filmskom platnu. Brando je, inače, bio nagrađen Oskarom za najbolju ulogu (drugi put u karijeri), ali ga je odbio. Tu ga moramo upodobiti sa našim velikanom, Nikolom Teslom, koji je odbio Nobelovu nagradu.

Što se tiče zapleta, neću vam ni reč reći. U neka se iskustva valja uputiti bez teorijske pripreme.