Десет најбољих мафијашких филмова

Ајде да се не лажемо од старта. Волимо ми мушкарци да погледамо ибердраму попут "Бекства из Шошенка", уме да нам буде криво кад воде Кофија "Зеленом миљом", готивимо "Блуз браћу" и заболи-ме-за-све (мада нас, ипак, брига за неке ствари) "Великог Лебовског".. Али крв, утоке, насиље и прљавштина из нас извлаче све оно што су наши преци чинили милионим година уназад. Нису се ваљда тукли са зверима за живот, са суседима за станиште, за славу и жене тек тако, да бисмо ми данас били неки мекушци што се насиља гаде и грозе.

Зато мафијашки филмови и имају прођу. Сваки би од нас каткад хтео да заради пречим путем, да излема неваспитаног и љигавог комшију или колегу, да вози кул колица и разбацује се парама. На крају схватимо да је цена висока, како морална, тако и казнена. Али да је кул - кул је. Барем на платну.

Елем, ево десет филмова које смо гледали и које ћемо опет гледати. Иако многе делове знамо наизуст. Добри су све то филмови. Ма... филмчине!

Ал Паћино је Порториканац тек изашао из затвора и себи даје реч да се неће наново враћати у свет криминала. Но, када једном постанете део "подземног" миљеа, тешко је из њега се искобељати. 

Један од момената који се памти је Карлитова сцена са Бенијем Бланком који би да се покаже пред њим као млада снага у свету криминала: "Мислиш да си као ја? Ниси ни близу, јајаро. Ти си обична пропалица!" 

Таман толико да се на своје место спусте они који дижу нос међ облаке.

Скорсезеов рад са Робертом де Ниром и Џоом Пешијем право је ремек дело. Ситни кримос Хенри (Реј Љота) би да се успе на висине на којима су Џими (Де Ниро) и Томи (Пеши). Где је Пеши, ту је поган речник, гадан и симпатичан у исто време. Свађе, препирке, мирења и љубљења, па опет испочетка. Као и живот, уосталом.

Ипак, Томи има те недопадљиве моменте када се из шале пребаци у збиљу која је обично опасна по живот карактера са којим дели кадар. Тип људи које не волимо јер са њима никад нисте начисто. Док лемају на екрану, тад је Бож' помози. Уживо, није баш.

Видећемо се овим момцима ми још.

Ново остварење Мартина Скорсезеа, маестра крими филмова. Овај је један у низу оних који је потрврдио Денијела Деј Луиса као једног од најбољих живих глумаца. Уједно, "Банде Њујорка" су показале да Леонардо ди Каприо има велику будућност, изван несрећног Џека у "Титанику", на пример. И ето, Ди Каприо је заиста догурао далеко.

ФИлм описује преплитање два живота  и једну освету. Бил Катинг Касапин (Луис) је шеф ирског подземља у Њујорку средом 19. века, а Амстердам Валон (Ди Каприо) рука судбине која свим одсвира крај. Јер, карма је неумољива, злом се зло враћа. Увек.

Враголаста Камерон Дијаз и тако добра музика групе У2 донеле су "Бандама Њујорка" заслужено место на листи.

Коначно, зар не? Коначно филм у коме су главни глумци протагонисти, добри момци. Други филм Брајана де Палме на листи (Карлитов пут је први) и друго одлично "парче" за филмофиле.

Камере прате пут и дело Елиота Неса и његовог тима Несаломивих у борби да пред лице правде приведу мафију која се обогатила током Прохибиције (забране производње и промета алкохола) у Америци, у међуратном периоду 20. века. Нес (Кевин Костнер), Џим Малоун (Шон Конери) и Џорџ Стоун (Енди Гарсија) гањају чикашке криминалце, међу којима је шеф шефова Ал Капоне (Робер де Ниро).

Филм о људима који фале нама у Србији, о људима части од гранита, куражи од челика и принципа који не познају компромисе.

Квентин Тарантино, живи доказ да је граница између лудог и генија танка. Шизофрене, али допадљиве, комбинације које осмисли, а онда и ослика на биоскопском платну не престају. Нек је он нама жив и здрав и још много филмова да направи.

Него... Петпарачке приче. Фантастична екипа: Семјуел Л. Џексон, Џон Траволта, Брус Вилис, Ума Турман, Харви Кајтел, Тим Рот и Баста Рајмс. Дрим тим добре акције. Синопсис говори о колоплету превара, обмана, флерта са смрћу, а изнад свега, стази Винсента (Траволта) и Џулса (Џексон) посутој псовкама. Али псовкама, драги моји. 

Резерва овом филму био би флим "Улични пси". Прилично квалитетан комад, али... Нема Џонтре и Семјуела Поганог.

Изузетно дело Серђа Леонеа о двојици најбољих пријатеља (Џејмс Вудс и Роберт де Ниро), браће, о одрастању, љубави, жудњи, свађи, издаји, растанку, о свету организованог криминала током прохибиције и о успону два момка у њему.

Тридесет пет година касније, некад најбољи другови, сада су годинама притиснути јетки старци које и даље море давнашњи грехови. Грехови од којих се не може побећи.

Ово је прича о великим грешкама и трагањем за опростом. Али, опраштај некад просто није могуће дати. Отуда и вечита мука да се препозна тренутак кад можемо да скренемо у предубоку таму из које нас нико не може извући, па чак ни време.

Маестрални Енио Мориконе урадио је антологијску музику за овај филм. Тугаљве и сетне мелодије које појачавају силину емоција на екрану нешто су што просто треба, ако већ нисте, да чујете.

Филм је заснован на истинитим догађајима. Џозеф Пистоун је агент америчког ФБИ који одлази на тајни задатак да се инфлитрира у редове у криминални строј породице Бонано, у Њујорку седамдесетих година. Узевши име Дони Браско, он (Џони Деп), полагано успева да се успне уз лествицу моћи. На том му путу помаже "ветеран" у мутним водиама, Лефти Руђеро (Ал Паћино). 

Ипак, у једном тренутку, Браско схвата да тешко успева да разлучи границу, да остане полицајац, а да не постане криминалац. Приде, живот свог, сада већ пријатеља, Руђера довео је у опасност.

Марк Њуел је мајсторски успео да потегне једно важно животно, и филозофско, питање: да ли смо ми, у ствари, оно што чинимо, то јест, да ли  можемо да глумимо а да не попримимо одлике улоге којој смо се дали?

Мартин Скорсезе је истински створен да слика свет криминала. Изражајност његових ликова је легендарна, као и количина псовки које они свако мало сруче као пљусак са биоскопског платна.

Казино прати Ејса (Роберт де Ниро) кога мафија шаље да надзире рад њихових коцкарница у Лас Вегасу и који тај посао обавља фантастично. Све до трена када му у помоћ шаљу најбољег друга, Никија (Џо Пеши) који постаје терет наместо ослонца.

И док вам је Пеши, сигуран сам, прирасте за срце у "Смртоносном оружју" (Lethal Weapon), па вам га буде и жао, у овом филму запамтићете га по ванредно квалитетној, али и застрашујућој представи. Глума живота.

Скорсезе добро слика свет огрезао у зло, у пљачке, убиства, рекетирање, крађу, непоштење, али исто тако, ако не и боље, зна да покаже колика је цена пречице до "висина" Криминал је један велики зајам од банке: прво уживаш у благодетима, а онда стижу дугови. Дугови карме, дугови који враћају на почетак, на нулу.

Сребро иде Брајану де Палми и његовом "Лицу са ожиљком". Тони Монтана (Ал Паћино) је ситан криминалац који у замену за убиство кубанског званичника добија слободу и зелени картон који му даје могућност да живи у САД. Ушавши у криминалне кругове у Мајамију, Тони стиче поверење Френка (Роберт Лођа), са којим ће се касније сукобити због Елвире (Мишел Фајфер) и смаосталног уговарања послова.

Раскош, новац и дроге Тонија удаљавају од стварности, али и од пријатеља Менија (Стивен Бауер). Раскид са колумбијском мафијом доноси рат у коме нема поштеђених; гину сви: Мени, Тонијева сестра, а на крају и он сам.

"Лице са ожиљком" је стекао статус култног филма и задржао га је до дана данашњег. Оно што, пак, доприноси томе јесте и, код доброг дела људи, погрешна перцепција филма као оде криминалу, лакој заради и максими "живи брзо, умри млад". А, филм је баш супротно конципиран. На самом крају, Тони пада под кишом танади испред кипа на коме пише "Свет је твој". Иронија, живот и смрт, руку под руку.

Ако је Херодот отац историје, Кум је тата савременог мафијашког филма. Френсис Форд Копола је себи изградио репутацију врхунског режисера управо овим филмом, а касније ју је само потврдио Кумом II и Апокалипсом данас.  Други део трилогије Кум постао је први филмски наставак који је добио Оскара за најбољи филм, награду коју је, наравно, добио и овај, први део.

Шта тек рећи за Марлона Бранда. Један од највећих глумаца 20. века у једном од својих најбољих изведби. Његов лични бунт, осетан у готово свакој улози коју је тумачио, његов презир према комформизму већине отелотворио је у лењом начину на који је говорио, а који је дон Вита Корлеонеа зацементирао као највећег боса, јединог правог "Cappo ди tutti cappi" на филмском платну. Брандо је, иначе, био награђен Оскаром за најбољу улогу (други пут у каријери), али га је одбио. Ту га морамо уподобити са нашим великаном, Николом Теслом, који је одбио Нобелову награду.

Што се тиче заплета, нећу вам ни реч рећи. У нека се искуства ваља упутити без теоријске припреме.