OČAJNA MAJKA: "Odveli smo Stefana na operaciju krajnika, a umro je od sepse"

Ovako Milena Gavrilović započinje priču kako se bori da bi krivce za smrt svog sina Stefana Gavrilovića, koji je 1997. godine umro od sepse posle operacije krajnika isterala na lice pravde.

"Isto mi je da li je prošlo 18 godina ili jedan minut," priča Milena Gavrilović. "Osećam se jednako grozno, a svaki izlazak na suđenje mi je stresan jer nikad ne znam da li će biti odloženo, ili ću čuti razne nebulozne izjave koje daju lekari i advokati. Svako podsećanje tog kobnog dana me poremeti i treba mi vremena da se sredim. Govore mi da je slučaj gotov, a po čemu je gotov, zaista ne znam. Sve je očigledno a ništa se ne dešava. Očigledno je da se desilo nesavesno lečenje u slučaju mog sina. Znam da mog sina niko ne može vratiti ali ja samo želim da se krivci osude." 

Hronologija tragičnog slučaja

"Stefan je često imao upalu grla i kako bi mu bar malo pomogli, odveli smo ga kod lekara koji ga je pregledao i predložio operaciju krajnika," započinje ispovest Milena Gavrilović.

28. oktobra 1997. godine je Stefanu urađena operacija krajnika i nisu nam dozvolili ceo dan da ga vidimo. Dan nakon operacije, po izjavi svedoka, Stefan nije pregledan pri jutarnjoj viziti. Temperaturna lista za taj dan i za dan operacije je bila potpuno prazna.

Drugi dan nakon operacije, kada smo otišli da ga vidimo,  videli smo da je Stefan imao crvene pečate po licu, bio je malaksao je i vruć. Odbijao je da jede i izmerena mu je temperatura 38,5. Pitali smo lekare o čemu se radi, i dobili izjavu dr. Šubarevića da je to normalna postoperativna temperatura. Kasnije je utvrđeno da je to, i pored datog brufena, početak sepse, a temperaturna lista je i dalje bila prazna.

Treći dan nakon operacije, Stefana, koji je i dalje vruć i slab, puštaju kući, a objašnjenje lekara za temperaturu je iscrpljenost nakon operacije. Stefan u toku noći dobija temperaturu 40. Pozvali smo Hitnu pomoć, koja nas je savetovala da ga vodimo na Institut.

1.novembar Na ORL odeljenju ga niko nije pregledao već je upućen kod dežurnog lekara. Stefan se tada žalio i na bol u preponi, bio je malaksao i iscrpljen. Dr. Aleksandra Stojanović, stažista, vraća nas kući na mirovanje i terapijom brufena, iako se Stefan zvanično vodi da je u bolnici. I te noći temperatura dostiže do 40.

02. novembar  Dežurni lekar konstatuje sve simptome sepse, uzima urin i krv iz prsta. Konstatuje temperaturu 39,7, da je Stefanova koža bledožuta, da je jezik suv i da je bolna unutrašnja rotacija desnog kuka. Daje mu infuziju i novalgetol - injekciju protiv bolova, ali ne i antibiotike iako dete već peti dan ima visoku temperaturu nakon operacije. Ceo taj dan se niko više nije pojavljivao.

03. novembar Stefan je plakao, dobio proliv, žalio se na bol u nogama i da ne može da stoji. Dr. Božidar Vlajić nam daje dijagnozu - enteralna infekcija sa sigelom kao najverovatnijim uzročnikom. Napisano je - antibiotike ne davati, kao i nikakva terapija. Na moju vidnu uznemirenost, doktori su me tapšali po leđima i govorili “Šta ste se uspaničili majko, pa to je samo virus - idete sutra kući”. Stefan se ceo dan osećao loše, pojavile su mu se ospe na zadnjici i preponama (rečeno nam je da se najverovatnije ojeo zbog dijareje, tako da sam ga ceo dan mazala Pavlovićevom mašću.) Stefanu je temperatura spala na 38 stepeni tog dana. Oni su to jutro došli i otišli i više se niko nije pojavio sve do 18-19h kada je dr. Vlajić prošao hodnikom i pitao kako je Stefan, rekla sam da sam uspela da mu frikcijama spustim temperaturu na 38 stepeni, tom prilikom Vlajić čak nije ni prišao krevetu da bi video Stefana, vec je samo odgovorio: 'Majko, vi sutra idete kući.'

Stefan je bio nervozan, pospan i halucinirao je. Te noći sam zvala dežurnog lekara jer je Stefanu jako otekao stomak, bio je tvrd i bolan. Dežurni hirurg je došao, pogledao Stefana, konstatovao da nije upala slepog creva i otišao, ne sačekavši ni da mi odgovori šta se to dešava mom detetu. Pitala sam dežurnu sestru koja je još bila tu, šta to može biti mom Stefanu, slegla je ramenima i odgovorila “Verovatno je to od dijareje.”

04. novembar  "Oko 6:30 Stefan mi se požalio da ga jako svrbe noge. Kada sam podigla pokrivač, imala sam šta i da vidim," priseća se bolnog dana Milena Gavrilović. Stopalo mu je bilo otečeno, puno podliva, kao i cela noga. Hitno sam pozvala sestre i lekare koji su davali dijagnoze kao sto je “arterioskleroza”, tromb, itd. Moj suprug je došao oko 9 časova da nas vodi kući i sav zapanjen pitao lekare o čemu se radi. Odgovor je bio da ne znaju i da Stefana prebacuju na VI sprat na odeljenje intenzivne nege i dok ne urade određene analize, ništa ne znaju.

Na svojim rukama sam ga trčeći odnela na intenzivnu negu oko 10 sati ujutru i više ga nisam videla. U 13h smo doneli lek konet, koji su nam tražili a koji oni nisu imali ali moje dete je preminulo tog dana u 16:20. Dr. Šubarević je oko 13h na naše pitanje šta se dešava sa Stefanom, odgovorio: "Nemam pojma."

Borba protiv zastarelosti suđenja

"Tek nakon 5 godina od Stefanove smrti, Tužilaštvo diže optužnicu. Prvo je bio okrivljen Lekar Jovica Karanov 2004, a onda oslobođen. Suđenje je trajalo 10 godina. Kako zastarelost ne bi nastupila, podneta je krivična prijava protiv drugog doktora koji je lečio moje dete, dr Božidara Vlajića," govori nam Milena Gavrilović.

"Neutešnu majku čeka i borba protiv "sudstva". Naime, može doći do toga da će za dve godine nastupiti apsolutna zastarelost. Na predlog odbrane, naloženo je ponovno medicinsko veštačenje u Novom Sadu, na koje se čeka već duže od godinu dana. Trenutni problem je u tome što od Prvostepenog suda iz Beograda nisu u spisima dobili svu medicinsku dokumentaciju tako da će predmet vratiti jer ne mogu da veštače bez medicinske dokumentacije. I danas su mi potvrdili da verovatno još fale neki papiri. Pitam se: "Gde je originalna Stefanova medicinska dokumentacija?" Postoji već jedno veštačenje sudsko medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu. Nerazumo je to tražiti i od Novog Sada, ali pitanje je sada gde je dokumentacija, i ako ne postoji u spisima kako onda nastaviti suđenje?", pita se Milena Gavrilović.

"Moj sledeći korak je kontaktiranje JUKOM-a, komitet pravnika za ljudska prava, koji nude besplatnu pravnu pomoć. Učiniću sve kako bih ovaj moj slučaj isterala do kraja," uporna je Milena Gavrilović.