DOBRO DOŠLI U NARODNO POZORIŠTE: Umetnost pod budnim okom Talije! (FOTO)

Na Internet stranici Narodnog pozorišta osvanula je vest da se 29. novembra otvaraju vrata teatra, tj. da će posetioci moći da zakorače iza bordo-zlatne scene i da se upoznaju sa radom umetnika.

Povedeni čaršijskim pričama o tome kako malo ljudi ide u pozorište i kako se ljudi, stojeći ispred Narodnog muzeja pitaju gde je on, a gde je to čuveno Narodno pozorište, rešili smo da krenemo put nacionalnog teatra i da te tvrdnje proverimo. Već na samom putu, tmurni oblaci i barice po beogradskim ulicama pokušali su da nas ubede da nemamo tamo šta da tražimo i da niko neće kročiti kroz ta otvorena vrata, međutim...

slika 1 - Teatar na Đumruku; slika 2 - Narodno pozorište - prvobitni izgled (Milan Jovanović, 1895); slika 3 - Narodno pozorište na Trgu Republike (1950)

Iz ugla glavnog hola Narodnog pozorišta posmatrali smo kako posetioci naviru... I to kakvi posetioci – đaci iz tri škole! Ukupno njih osamdesetak. Samim tim uspeli su da obore rekord posećenosti ove akcije iz januara ove godine, kada je u "bekstejdž", "srpski rečeno", kročilo njih pedeset sedmoro. Četvrtog januara, tek pošto smo svi dočekali godinu koju uskoro ispraćamo, pedeset sedmoro nenajavljenih posetilaca rešilo je da vidi kako je to raditi u nacionalnom teatru.

Danas nas je kroz pozorišni život vodio gospodin Dragan Stevović, direktor Muzeja Narodnog pozorišta i, ako bismo morali da ga predstavimo u svega nekoliko reči (mada to ne zaslužuje), rekli bismo – pravi čovek na pravom mestu. Stevović, inače profesor književnosti, otkrio nam je da je predavao u gimnaziji i da mu je rad sa decom blizak, te je dao sve od sebe da približi Narodno pozorište radoznalim dečjim dušama.

Počeli smo iz hola, gde smo se "upoznali" sa bistom kneza Mihaila, vladara koji je odgovoran za osnivanje pozorišta i istorijsku rečenicu: "Sazidaću ja vama teatar za sebe pa ćete biti sasvim zadovoljni".

Prolazimo pored garderobe i smeštamo se u parter, gde naš medijator nastavlja pripovedanje. Tako smo doznali da se iznad nas nalaze dve slike Kolesnikova – Bahanalije i Talija u četvoropregu. Baš ta Talija, grčka pozorišna muza, nalazi se bliže bini, kako bi nadahnula umetnike da daju sve od sebe kako bi publici prikazali najsavršeniju umetnost.

Čuli smo da su nekada sedišta bila svetloplava, kao i da je posle Drugog svetskog rata parter proširen. Na specifičnim zlatnim krugovima na ložama, tamo gde se danas nalaze rozete – nekada su se nalazili portreti vladara i značajnih Srba. Sala ima oko 570-580 prodajnih mesta za publiku, mada na nekim predstavama bude i do 1000 ljudi, a tu je i takozvano "stajanje" – galerija na vrhu gledališta u kojoj za svega 100 dinara predstavi prisustvuju mahom studenti, ali i operski sladokusci kojima nije bitno da predstavu vide, već da je čuju.

Pričali smo o velikoj Žanki Stokić, njenoj požrtvovanosti i stradanju, kao i o nadgrobnom spomeniku koji joj je podigla verna služavka Magda - a o kome se danas stara Narodno pozorište.

Prošetali smo se po bini, udahnuli karakterističan miris pozorišta i zamislili kako je to biti pod reflektorima dok vas budno motri toliko stotina ljudi iz gledališta.

Zagledali smo se u pod Velike scene, pitajući se ko je sve po njemu hodio, da bismo se odmah prisetili da je baš tu, na tim daskama prvi put van Italije nastupio mladi Lučano Pavaroti. Tu je pevao Mario del Monako, kao i veliki Vladislav Pjavko... A mnoge naše veličine tu su načinile prve korake.

Analizirali smo suflerski i inspicijentski posao, zahvalivši im, u sebi, na svim odličnim predstavama koje vode. U mislima smo, takođe, zahvalili i obezbeđenju Narodnog pozorišta koje je pre dve godine u požaru spasilo teatar od potpunog uništavanja.

Obišli smo vlasuljarnicu, gde smo naučili ponešto o knifanju perika, šminkanju i tome kako je to kad desetak majstora mora da našminka i sredi frizure za sva tri ansambla – operu, balet i dramu – iste večeri.

Videli smo kako izgledaju umetničke garderobe, gde se skladišti dekor, a gde kostimi, a onda smo se prošetali i do Muzeja, u kome je trenutno postavljena izložba o Branislavu Nušiću.

Nećemo vam detaljisati više od ovoga. Razlog je jasan – vrata Narodnog pozorišta su otvorena, vaše je samo da hrabro kročite!

Verujte nam, nećete zažaliti.

I, da se vratimo pitanju koje nas je na početku dovelo do teatra.

Brojke jasno govore da ljudi dolaze u pozorište, no – ostaje da se zapitamo da li su to isključivo veliki pozorišni sladokusci koji više puta gledaju neke predstave ili iznova dolaze novi?