DOMOBRAN U DONBASU: Ja sam heroj Ukrajine. U telu imam 15 ruskih gelera!

U Ukrajinu je otišao s namerom da logistički pomogne ukrajinskoj vojsci, ali kada se suočio s pravim talasom izbeglica iz Donbasa i Luganska, kada je čuo njihove tragične sudbine, odlučio je i sam uzeti pušku u ruke.

Platio put do Kijeva

"Smeta mi kada pripadnike našeg bataljona Azov mediji nazivaju stranim plaćenicima. To nije točno, barem to mogu da kažem za ljude koji su se dva i po meseca borili sa mnom na prvim linijama fronta. Mogu to otvoreno da kažem, ja sam svoj put iz Zagreba do Kijeva sam finansirao. Javio sam se najpre komandantu, Francuzu Gastonu Besonu, koji živi u Puli i s njim sve dogovorio u vezi sa svojim odlaskom iz Zagreba. Išao sam preko Budimpešte i promenio pet vozova dok nisam došao do Kijeva. Ceo put je koštao oko sto evra. I sad, recite mi, kakav sam ja to strani plaćenik ako do dana današnjega za svoj ratni angažman nisam dobio ni jednu grivnju, ni jedan evro, ni jednu kunu. A to ni ne tražim! Ja sam idealista, borac za pravdu koji je uvek na strani slabijih. Jednostavno, nisam mogao više mirno da gledam šta neprijatelj radi ukrajinskom narodu", kaže Andro, koji će se od zadobijenih povreda oporavljati najmanje šest meseci.

"Svaki dan me u bolnici obilazi dvadesetak volontera. Ma moram vam reći da ovde imam status narodnog heroja. Ukrajinci svakodnevno bdiju uz moj krevet, najbolji lekari su mi na usluzi. Jednostavno, trude se na sve načine da pokažu svoju zahvalnost za moju žrtvu u odbrani njihove zemlje. Posetio me je i fizioterapeut fudbalskog kluba Dnjipro Ivan Porobija i fudbaler Mladen Bartulović", kaže Andro, koji priznaje kako do dolaska u Kijev uopšte nije znao rukovati oružjem niti je služio vojsku.

"Ali, nema toga što se ne može naučiti. Čim sam došao u Kijev, otišao sam na četiri nedelje obuke u mestu Urzufu. Tamo su nas, otkriću vam i to, vrhunski strani stručnjaci obučavali na imanju bivšeg premijera Viktora Janukoviča. Nakon obuke sa delom bataljona Azov, upućen sam na prvu liniju fronta u mesto Ilovaisk, nekoliko kilometara od Donjecka. Nas iz Azova je bilo oko 200, a ukrajinskih snaga oko pet hiljada. E sad, u dva i po meseca nisam sreo ni jednog Hrvata, Srbina, Bosanca ili Slovenca ni na jednom ratištu, osim, naravno, zapovednika Gastona Besona koji je Francuz. Ali u mom bataljonu Azov, ne znam da li je to ikome poznato, bilo je i 30 odsto Rusa izbeglih sa Krima i Donbasa koji se jednako hrabro bore kao i svi mi dobrovoljci iz sveta. Ovo je rat za celovitost Ukrajine, a ne etnički rat kako uporno ističe Vladimi Putin", priča Andro.

Istina o konvoju

I što se zapravo događalo u Ilovaisku, o kojem su mediji često izveštavali...

"Morali smo da se najpe povučemo zbog snažnog granatiranja, ali smo nakon nekoliko dana planirali da udarimo s novog puta prema Ilovaisku. Ta je kota bila bitna jer bismo zauzimanjem tog grada potpuno okružili proruske snage u Donjecku", objašnjava nam Andro.

I dok je je ceo svet bio zauzet humanitarnim konvojem koji je iz Rusije trebalo da uđe u Ukrajinu, ruska vojska je prema Andrinim rečima, već prešla granicu Ukrajine kod Novoazovska i Amvrosijvke.

"Nedelju dana nakon povlačenja iz baze Uzuf poslali su nas selo Širokino koje se nalazi na pola puta između Novoazovska i Mariupolja kako bismo sprečili rusko napredovanje. Bila je to mala grupica koja je, kao klin, bila ispred prve linije fronta. Tu smo se borili devet dana zaustavivši napredovanje regularne ruske vojske. Bili smo u jednoj školskoj zgradi i odolevali, a onda je za nas nastupilo pet sati pakla. Rusi su nas gađali minobacačima, raketama “Grad”, uraganima. Spalili su sva okolna polja da otežaju naše povlačenje. Bili smo odsečeni", ističe Andro.

''Regularna ukrajinska vojska devet dana nije nam dolazila u pomoć. Nije nam došlo teško naoružanje, pa smo ja i još trojica mojih kolega iz Azova (dva Francuza i jedan Šveđanin) odlučili vozilom napustiti kotu nakon izlaska pod paljbom iz zgrade škole. No, nismo uspeli. Nakon udara minobacačke granate, naš automobil je sletio s puta, a ja sam ranjen u kuk i gelerima po celom telu. I ne znam šta tome dodati? Nije mi žao što sam ranjen, jer ako sam svojim zaustavljanjem neprijatelja spasio i jedan život ljudi koji su uspeli da pobegnu i tako se spasili, moja žrtva nije bila uzaludna'', zaključuje 21-godišnji Andro, za ''Jutarnji''.

Na frontu su me poslali s kalašnjikovim

Teško je boriti se protiv Rusa jer je njihova vojska bolje naoružana i bolje organizovana od Ukrajinaca.

"Eto, ja sam na frontu poslan s kalašnjikovim A-74, dakle automatskom puškom starom četrdeset godina. A neki su imali i oružje staro pedeset godina. Proruske snage nisu toliko opasne i nekako bismo ih pobedili, ali ruska vojska je vrlo profesionalna i dobro naoružana. Kad sam se borio u Ilovaisku, proruske snage nisu bile u stanju da pogode gotovo ni jedan naš cilj, ali na frontu u Novoazovsku, gde je bila ruska vojska, sve je temeljno pogođeno, spaljeno i srušeno", napominje Andro.

Geler je ostao u kuku

Andro će rehabilitaciju najverovatnije nastaviti u Zagrebu, gde dolazi za nekoliko dana. Lekari su odlučili da ne vade geler iz kuka, što je njemu sada manje bitno. "U Azovu nema fašista, desničara, rođenih ubica ni plaćenika. A upoznao sam više od pola bataljona. Posebno hrvatski mediji to ističu i to mi jako smeta", kaže Andro.

Azov je u sastavu policije

"Azov, moj bataljon, pod ingerencijom je ukrajinske policije. Ako je suditi po raspoloženju Ukrajinaca, običnog naroda, a i vlasti, mislim da nas Kijev neće zaboraviti", priča Andro.