ДОМОБРАН У ДОНБАСУ: Ја сам херој Украјине. У телу имам 15 руских гелера!

У Украјину је отишао с намером да логистички помогне украјинској војсци, али када се суочио с правим таласом избеглица из Донбаса и Луганска, када је чуо њихове трагичне судбине, одлучио је и сам узети пушку у руке.

Платио пут до Кијева

"Смета ми када припаднике нашег батаљона Азов медији називају страним плаћеницима. То није точно, барем то могу да кажем за људе који су се два и по месеца борили са мном на првим линијама фронта. Могу то отворено да кажем, ја сам свој пут из Загреба до Кијева сам финансирао. Јавио сам се најпре команданту, Французу Гастону Бесону, који живи у Пули и с њим све договорио у вези са својим одласком из Загреба. Ишао сам преко Будимпеште и променио пет возова док нисам дошао до Кијева. Цео пут је коштао око сто евра. И сад, реците ми, какав сам ја то страни плаћеник ако до дана данашњега за свој ратни ангажман нисам добио ни једну гривњу, ни један евро, ни једну куну. А то ни не тражим! Ја сам идеалиста, борац за правду који је увек на страни слабијих. Једноставно, нисам могао више мирно да гледам шта непријатељ ради украјинском народу", каже Андро, који ће се од задобијених повреда опорављати најмање шест месеци.

"Сваки дан ме у болници обилази двадесетак волонтера. Ма морам вам рећи да овде имам статус народног хероја. Украјинци свакодневно бдију уз мој кревет, најбољи лекари су ми на услузи. Једноставно, труде се на све начине да покажу своју захвалност за моју жртву у одбрани њихове земље. Посетио ме је и физиотерапеут фудбалског клуба Дњипро Иван Поробија и фудбалер Младен Бартуловић", каже Андро, који признаје како до доласка у Кијев уопште није знао руковати оружјем нити је служио војску.

"Али, нема тога што се не може научити. Чим сам дошао у Кијев, отишао сам на четири недеље обуке у месту Урзуфу. Тамо су нас, открићу вам и то, врхунски страни стручњаци обучавали на имању бившег премијера Виктора Јануковича. Након обуке са делом батаљона Азов, упућен сам на прву линију фронта у место Иловаиск, неколико километара од Доњецка. Нас из Азова је било око 200, а украјинских снага око пет хиљада. Е сад, у два и по месеца нисам срео ни једног Хрвата, Србина, Босанца или Словенца ни на једном ратишту, осим, наравно, заповедника Гастона Бесона који је Француз. Али у мом батаљону Азов, не знам да ли је то икоме познато, било је и 30 одсто Руса избеглих са Крима и Донбаса који се једнако храбро боре као и сви ми добровољци из света. Ово је рат за целовитост Украјине, а не етнички рат како упорно истиче Владими Путин", прича Андро.

Истина о конвоју

И што се заправо догађало у Иловаиску, о којем су медији често извештавали...

"Морали смо да се најпе повучемо због снажног гранатирања, али смо након неколико дана планирали да ударимо с новог пута према Иловаиску. Та је кота била битна јер бисмо заузимањем тог града потпуно окружили проруске снаге у Доњецку", објашњава нам Андро.

И док је је цео свет био заузет хуманитарним конвојем који је из Русије требало да уђе у Украјину, руска војска је према Андриним речима, већ прешла границу Украјине код Новоазовска и Амвросијвке.

"Недељу дана након повлачења из базе Узуф послали су нас село Широкино које се налази на пола пута између Новоазовска и Мариупоља како бисмо спречили руско напредовање. Била је то мала групица која је, као клин, била испред прве линије фронта. Ту смо се борили девет дана зауставивши напредовање регуларне руске војске. Били смо у једној школској згради и одолевали, а онда је за нас наступило пет сати пакла. Руси су нас гађали минобацачима, ракетама “Град”, ураганима. Спалили су сва околна поља да отежају наше повлачење. Били смо одсечени", истиче Андро.

''Регуларна украјинска војска девет дана није нам долазила у помоћ. Није нам дошло тешко наоружање, па смо ја и још тројица мојих колега из Азова (два Француза и један Швеђанин) одлучили возилом напустити коту након изласка под паљбом из зграде школе. Но, нисмо успели. Након удара минобацачке гранате, наш аутомобил је слетио с пута, а ја сам рањен у кук и гелерима по целом телу. И не знам шта томе додати? Није ми жао што сам рањен, јер ако сам својим заустављањем непријатеља спасио и један живот људи који су успели да побегну и тако се спасили, моја жртва није била узалудна'', закључује 21-годишњи Андро, за ''Јутарњи''.

На фронту су ме послали с калашњиковим

Тешко је борити се против Руса јер је њихова војска боље наоружана и боље организована од Украјинаца.

"Ето, ја сам на фронту послан с калашњиковим А-74, дакле аутоматском пушком старом четрдесет година. А неки су имали и оружје старо педесет година. Проруске снаге нису толико опасне и некако бисмо их победили, али руска војска је врло професионална и добро наоружана. Кад сам се борио у Иловаиску, проруске снаге нису биле у стању да погоде готово ни један наш циљ, али на фронту у Новоазовску, где је била руска војска, све је темељно погођено, спаљено и срушено", напомиње Андро.

Гелер је остао у куку

Андро ће рехабилитацију највероватније наставити у Загребу, где долази за неколико дана. Лекари су одлучили да не ваде гелер из кука, што је њему сада мање битно. "У Азову нема фашиста, десничара, рођених убица ни плаћеника. А упознао сам више од пола батаљона. Посебно хрватски медији то истичу и то ми јако смета", каже Андро.

Азов је у саставу полиције

"Азов, мој батаљон, под ингеренцијом је украјинске полиције. Ако је судити по расположењу Украјинаца, обичног народа, а и власти, мислим да нас Кијев неће заборавити", прича Андро.