Durakoviću kajanje više, Vučiću i Srbiji briga manje

Zbog toga je javno saopšten stav Bošnjaka i ostalih muslimana iz Srebrenice da ne žele da 11. jula ugoste predstavnike Beograda, dobrodošao poklon za Srbiju i njeno rukovodstvo. Dar iz vedrog neba. Vučić i njegova vlada će u sledeće dve nedelje imati jednu brigu manje. Neće morati da se bave pitanjem koje je moglo da im donese samo glavobolju. Neće morati da objašnjavaju da li će i ko ići u Potočare. Odnosno, zašto neće.

Međutim, sporan je način na koji je taj poklon uručen. Načelnik Srebrenice Ćamil Duraković i njegovi saradnici imali su mnogo diskretnih, diplomatskih načina da Vučiću i saradnicima saopšte da nisu dobrodošli. Oni su to učinili na najgori način. Javno, uz uvrede i izvrtanje činjenica.

Suština onoga što je Duraković rekao jeste da je takva odluka donešena zato što Srbija neće da prizna genocid u Srebrenici, zato što Beograd ne poštuje „žrtve i njihove obitelji“, i zato što je prošle godine propao „pokušaj žrtava da pruže ruku i iskreno krenemo napred“.

Ne znam šta je Durakovića nateralo na ovaj belaj, da li strah od gubitka izbora 2.oktobra, naredba Bakira Izetbegovića iz Sarajeva ili neka treća muka, ali šta god da je u pitanju dao je sebi efektan autogol. Otprilike kao kad je engleski fudbaler Chris Brass, u pokušaju da makazicama izbaci loptu iz svog šesnaesterca pogodio samog sebe loptom u glavu, slomio nos i zabio autogol.

PONIŽAVA ZEMLJU I NA VIDOVDAN: Jelena Milić organizuje NATO skup na sveti srpski praznik

S obzirom na sve što se prošle godine dogodilo u Potočarima i izjave koje je posle toga davao, a u kojima je Vučića, politiku njegove vlade i potrebu za srdačnom saradnjom između Srebrenice i Srbije dizao u nebesa, napravio je budalu od sebe. Pokazao se kao nezahvalan čovek. Neko ko Srbima iz Podrinja, Banjaluke i Beograda ne može da bude pouzdan partner.

Prošle godine Diuraković i njegovi pozvali su Vučića u Srebrenicu. I pokušali da ga linčuju. Jedine „pružene ruke“, o kojima načelnik Srebrenice govori, a koje su se 11.jula videle u Potočarima, su bile ruke sa kamenicama i litarskim staklenim flašama kojima su ekstremisti ili „ojađene obitelje“ gađali premijera Srbije, pokušavajući da ga ubiju. Dok je on odavao počast njihovim mrtvima. Da je njegovo obezbeđenje reagovalo sa malo zakašnjenja, Vučić je mogao da izgubi glavu.

Mučnu situaciju najslikovitije je opisao upravo načelnik Srebrenice: „BiH je 11. jula sat vremena tehnički praktično bila u ratu sa Srbijom. Na teritoriji naše države brutalno je napadnut njen premijer, kojeg smo pozvali u zvaničnu posetu. Zamislite da je napadnut premijer Španije ili Nemačke? Ne smem da pomislim šta bi bilo.“

Teško je i zamisliti šta bi bilo. „Srećom“ napadnut je premijer Srbije. Koji je na „objavu rata“ uzvratio „objavom mira“. Bošnjacima i ostalim muslimanima je poručio da ruka prijateljstva koju su on i Srbija pružili ostaje ispružena, od Srba je zatražio da ne uzvraćaju, a organizatorima i učesnicima napada da nema vremena da se bavi budalama.

Duraković je izjavio da je takvim reagovanjem Vučić pokazao da je jedini državnik na prostoru Balkana. Od tada do danas Vučić i vlada Srbije su dokazali da je „ispružena ruka“ prema Sarajevu i građanima BiH islamske veroispovesti odraz iskrene želje da se dva naroda pomire, a Srbija i BiH postanu dobre komšije. Koje se međusobno poštuju i pomažu. Pre svega u razvoju ekonomije i stvaranju uslova za bolji život.

"DEMOKRATSKI": Kako je DS pogazila USTAV i deportovala Miloševića u Hag

Samo nekoliko dana nakon Potočara, Vučić je u Beogradu ugostio članove Predsedništva BiH i Bakiru Izetbegoviću, u sred Knez Mihailove, uz „muziku na uvce“, održao javni čas kako se dočekuju najbliže komšije. Nedugo posle toga položio je kamen temeljac za izgradnju novog mosta na Drini između Bratunca i Ljubovije, a onda je sa kompletnom vladom otišao u Sarajevo, na zajedničku sednicu sa Savetom ministara BiH.

U novembru je ponovo posetio Srebrenicu. Na više puta ponovljeni poziv načelnika Durakovića, učestvovao je na investiciono-razvojnoj konferenciji čiji je cilj bio da pokrene privredni razvoj Srebrenice i Podrinja. Premijer Srbije je u ovu ratom namučenu opštinu, u kojoj Srbi čine većinu stanovništva, doneo dva miliona evra. Poklon vlade i građana Srbije. Ostali su došli praznih ruku. Ne samo oni iz Skoplja, Sarajeva, Ljubljane ili Podgorice, već i oni iz Sarajeva.

Kako su uzvratili Bošnjaci i ostali muslimani (ne pristaju svi muslimani iz BiH da ih zovu Bošnjacima) iz Srebrenice i Sarajeva? Tako što za godinu dana nisu otkrili ko je pokušao da linčuje Vučića, a kamoli da su procesuirali organizatore i napadače. I neće.

Verovatno zato što, kako to tvrdi i Dževad Galijašević, ekspert za islamski ekstremizam, iza tog napada stoji upravo sarajevska politička i verska elita. Gde ljudi da sude sami sebi. Durakoviću i našoj braći muslimanima je malo to što je Srbija na pomen u Potočare prvo poslala svog predsednika (Boris Tadić), a zatim i premijera, što je oprostila pokušaj Vučićevog ubistva, što im je na napad uzvratila gostoprimistvom, što im je poklonila dva miliona evra....pa bi sada da im još prizna i genocid. Kojeg nije bilo. A niko od njih još nije ni pomislio da dođe na pravoslavno groblje u Bratunac, u Kravicu, Skelane ili na neko drugo stratište i oda poštu hiljadama Srba iz Podrinja koje su, praveći pustoš u 130 srpskih sela i zaselaka, ubile vojne jedinice iz Srebrenice. Tri godine pre jula 1995.godine.

Inače, ovo nije prvi put da Duraković, bespotrebno i brzopleto, daje potpuno neprimerene izjave koje se odnose na Srbiju, od kojih ni on, ni Srebrenica nemaju ama baš nikakve koristi. Prošle godine, nakon što mu je vlada Srbije poklonom od dva miliona evra popunila praznu opštinsku kasu, gostujući na jednoj regionalnoj televiziji, izjavio je da će se zalagati da Srebrenica postane zaseban distriht i da u tome očekuje podršku premijera Srbije Vučića. Kao ono, ma Vučić i ja smo jarani, i kad ja njega zamolim on će podržati proglašnjenje Srebrenice za distrih. I tako se uhvatiti u kolo onih koji šire laž o genocodu u Srebrenici i rade na razbijanju i ukidanju Republike Srpske.

Iako kao već iskusan političar dobro zna da bi Aleksandar Vučić pre prestao da se bavi politikom, nego što bi pristao da na bilo koji način učestvuje u slabljenju, a kamoli ukidanju Republike Srpske.

Još uvek verujem da je i tada i sada Durakoviću jezik bio brži od pameti, da je svestan koliko su mu Vučić i Srbija učinili, da je i dalje iskreni zagovornik razvijanja što boljih odnosa između dve države i dva naroda i da se već danas kaje zbog toga što je juče rekao. Ujeo se za jezik, a Vučiću i Srbiji jednu brigu skinuo s vrata.