GSP LJUBAV: Gledam ja nju, gleda ona mene
Čekam tako da dođe ptica 18-ica. Jutro je hladno i tmurno, a u stomaku me tišti neki zlokoban osećaj. Nisam se naspavao prethodne noći, nisam jeo, nemam mira.
Žuta kocka se naposletku pomalja iza krivine. Bacam pljugu na neku decu koja stoje u blizini, laktam neku babu u slabine i ulazim u bus kao Spartak u Rim. Uskomešana masa unutar kutije na točkovima diše, giba se, ječi, bori se za prostor. Jedan nesrećnik je hteo da sedne na moje mesto, ali gazim mu na stopalo i to mi daje neophodne sekunde prednosti.
Pobedonosno gledam oko sebe. Vidim... vidim senke ljudi, siluete bez lica, odeća visi na njima i ja osećam njihovu nesreću. Nesreća je osećaj koji zrači i ja je primam duboko u sebe, prožima me i postaje ja. Sužnji Božiji još jednom idu u rudnik.
Negde kod srednjih vrata stoji Ona. Nisam je video ranije, nemam pojma ko je i šta radi, ne znam gde je krenula. Pa ipak, to lice mi uliva preko potrebnu dozu utehe. Kako je samo lepa! Njeno lice ima oblik srca, kosa boju meda, pojava nalik grozničavoj halucinaciji u delirijumu. Kao ostrvo u moru mediokriteta, ona je moja karta za izlazak iz ovog desetog kruga pakla koji zovemo gradski prevoz.
Dok krhkom, belom kao zid šakom drži šipku, njeno telo se ljulja po inerciji metalnog, režećeg, dimećeg čudovišta. Ti i ja, lutko. Progutani, sažvakani, polu-svareni i uskoro ispljunuti, pogleda koji se slučajno susreću svakih 30-ak sekundi, mi smo žrtve ovog vremena, sledbenici beznađa, mi smo hrana koja pokreće mašineriju, podmazuje točkove i nada se boljem.
I svaki put kada pogleda u ovom pravcu, osećam nešto neopipljivo, kao udar struje, kao pritisak u slepoočnicama, kao slabost koja kandžama cepa nit samog postojanja. Moje oči ne mogu da se naviknu na taj svetli lik i upijam je željno kao što koža upija Sunce. Bljutava, gadna stvarnost postaje manje takva. Telesine promiču između nas, mi smo stoka u oboru koji je život, mi smo cvetna deca nemogućnosti, unapred osuđeni, krivi zbog postojanja, povezani tragedijom.
Ne propustite: GSP LJUBAV: Stojim tako i čitam u prevozu
Odvajam trenutak i razmišljam o tome kako se upoznajemo, zabavljamo, venčavamo, imamo decu. Nisam je video nikada ranije i u ovom milionskom gradu, malo je verovatno da ću je videti opet. Jednom, kada njena gipka noga zakorači sa prljavih stepenika, a šišteća vrata se treskom zatvore, ona je otišla, nema je, ne postoji. Sve što imam je ovaj blistavi momenat zaborava, njen nedokučivi pogled i saznanje da sam dobio prolaznu priliku da vidim kako izgleda živeti van vremena i prostora.
Ti i ja, lutko. Dva broda koji se mimoilaze u noći. Ti i ja.
