ГСП ЉУБАВ: Гледам ја њу, гледа она мене
Чекам тако да дође птица 18-ица. Јутро је хладно и тмурно, а у стомаку ме тишти неки злокобан осећај. Нисам се наспавао претходне ноћи, нисам јео, немам мира.
Жута коцка се напослетку помаља иза кривине. Бацам пљугу на неку децу која стоје у близини, лактам неку бабу у слабине и улазим у бус као Спартак у Рим. Ускомешана маса унутар кутије на точковима дише, гиба се, јечи, бори се за простор. Један несрећник је хтео да седне на моје место, али газим му на стопало и то ми даје неопходне секунде предности.
Победоносно гледам око себе. Видим... видим сенке људи, силуете без лица, одећа виси на њима и ја осећам њихову несрећу. Несрећа је осећај који зрачи и ја је примам дубоко у себе, прожима ме и постаје ја. Сужњи Божији још једном иду у рудник.
Негде код средњих врата стоји Она. Нисам је видео раније, немам појма ко је и шта ради, не знам где је кренула. Па ипак, то лице ми улива преко потребну дозу утехе. Како је само лепа! Њено лице има облик срца, коса боју меда, појава налик грозничавој халуцинацији у делиријуму. Као острво у мору медиокритета, она је моја карта за излазак из овог десетог круга пакла који зовемо градски превоз.
Док крхком, белом као зид шаком држи шипку, њено тело се љуља по инерцији металног, режећег, димећег чудовишта. Ти и ја, лутко. Прогутани, сажвакани, полу-сварени и ускоро испљунути, погледа који се случајно сусрећу сваких 30-ак секунди, ми смо жртве овог времена, следбеници безнађа, ми смо храна која покреће машинерију, подмазује точкове и нада се бољем.
И сваки пут када погледа у овом правцу, осећам нешто неопипљиво, као удар струје, као притисак у слепоочницама, као слабост која канџама цепа нит самог постојања. Моје очи не могу да се навикну на тај светли лик и упијам је жељно као што кожа упија Сунце. Бљутава, гадна стварност постаје мање таква. Телесине промичу између нас, ми смо стока у обору који је живот, ми смо цветна деца немогућности, унапред осуђени, криви због постојања, повезани трагедијом.
Не пропустите: ГСП ЉУБАВ: Стојим тако и читам у превозу
Одвајам тренутак и размишљам о томе како се упознајемо, забављамо, венчавамо, имамо децу. Нисам је видео никада раније и у овом милионском граду, мало је вероватно да ћу је видети опет. Једном, када њена гипка нога закорачи са прљавих степеника, а шиштећа врата се треском затворе, она је отишла, нема је, не постоји. Све што имам је овај блистави моменат заборава, њен недокучиви поглед и сазнање да сам добио пролазну прилику да видим како изгледа живети ван времена и простора.
Ти и ја, лутко. Два брода који се мимоилазе у ноћи. Ти и ја.
