I ČASNE SESTRE IMAJU GODIŠNJI: "Volimo fudbalske utakmice i da obučemo bikini na plaži"

Odgovore na njih pronašla je 26-godišnja Marija Lozo magistar sociologije, etnologije i kulturne antropologije istraživajući svakodnevnicu časnih sestara u četiri različita samostana u Hrvatskoj.

Marija je, vodeći dubinske intervjue, tragala i za odgovorima na puno kompleksnije teme, poput razloga zbog kojih su se sestre uopšte odazvale ovom pozivu, njihovom odnosu prema imovini, njihovom stavu prema statusu žena u društvu, ženskom telu, kao i o rodnim ulogama ili hijerarhiji u samostanima.

Šala iz Dubrovnika

“Šetajući jednog vrućeg letnjeg dana prijateljice i ja našle smo se u blizini dve časne sestre koje su stajale pored nekog izloga. Prema njima je trčala treća pa im je rekla: “Jedva sam vas prepoznala”, pa su se sve tri zasmejale, a i ja zajedno sa njima.”

U tom trenutku sam pomislila: “I one se znaju šaliti. Zaista me je “šokirala” pomisao da ne znam gotovo ništa ili jako malo o njihovom životu, pa sam taj događaj smatrala dobrim podsticajem da učinim nešto u tom pogledu”,  otkrila je Marija, koja je nekoliko godina kasnije magistrirala baš s ovom temom.

Imena sestara su izmišljena da bi se zaštitila njihova privatnost, a evo šta je ona sve saznala.

“Nijedna sestra nije govorila o nekom posebnom trenutku “prosvetljenja”, nego su sve poziv opisale kao želju i proces koji se u njima odvijao puno pre nego što su ga prihvatile. Zanimljivo je da je sestra Klara kao simptom shvatanja i prihvatanja poziva spomenula prestanak čitanja ljubavnih romana”, objasnila je Lozo, uz napomenu kako su se prihvatanjem poziva ove žene uglavnom suočile s neodobravanjem okoline.

Godišnji odmori

Ova mlada istraživačiča smatra da ne postoje nikakvi argumenti koji opravdavaju već ustaljene stavove da odlazak u samostan predstavlja beg od siromaštva. Ona je takođe navela slučaj sestre Franke, koju je čak i njen stric, inače sveštenik, dugo odgovarao od tog poziva.

Dakle, Marija Lozo odlučila je, osim o njihovoj svakodnevnici, razgovarati i o različitim “zanimljivostima” iz njihovog svakodnevnog života jer joj je cilj bio približiti kategoriju časnih sestara kategoriji ljudskog bića.

“Sa sestrama koje pripadaju aktivnim redovima razgovarala sam tako o godišnjem odmoru, na koji imaju pravo po mesec dana svake godine. Svaka ga koristi na različiti način, ali sve to rade najčešće leti jer su mnoge od njih zaposlene u obrazovnim ustanovama. Tada mogu ići na more i kupati se, bilo u jednodelnom bilo u dvodelnom kupaćem kostimu, a plaže na koje idu biraju same u zavisnosti od toga da li im je prijatno da se kupaju na plažama na kojima ima njima poznatih ljudi ili nije. Sestra Franka i sestra Vinka su, na primer, rekle da im to ne predstavlja problem jer vole druženja. Sestra Franka govorila je i o odlasku na razna kulturna i sportska događanja, pa se dotakla i teme fudbala i rekla da redovno ide na utakmice”, otkrila je Lozo, prenosi Slobodna Dalmacija.

Briga o higijeni

“Sestra klarisa rekla je da joj je izlazak dopušten samo u slučaju glasanja na izborima, u slučaju dolaska pape, teže bolesti i pogreba roditelja. Međutim, prema njenom priznanju, sestre najčešće biraju opciju ostanka u samostanima u svim tim situacijama, pa čak i u slučaju pogreba roditelja jer smatraju da je njihova molitva s drugim sestrama vredna i da zbog toga nema potrebe za izlaskom”, ispričala je.

Odlazak u časne, svi već znaju, znači odricanje od intimnosti, ali to ne znači i prezir prema telu ili njegovo zanemarivanje. Tako su i ove ispitanice Mariji bez ikakvog ustručavanja govorile o menstruaciji i propratnim tegobama.

“Otvoreni razgovor o menstruaciji jako je važan ako se radi o zajednici sa strogim dnevnim redom, jer ponekad te tegobe utiču na prekide dnevnog reda. Međutim, s obzirom na razlike u godinama, ne razgovaraju međusobno sve sestre o toj temi, ali se ipak o tome govori, posebno u fazi prelaska u menopauzu, kad se znaju šaliti da je neka sestra “u klimaksu” pa zato treba zanemariti njenu nervozu.

Sestre su naglasile i potrebu higijene u suočavanju s menstruacijom, a jedna od njih navela je da joj je najveći problem u misijama u siromašnim zemljama bila upravo higijena, misleći pritom na higijenske uloške koje je u pojedinim državama još uvek nemoguće kupiti, otkrila je Lozo, koja je časne ispitivala i o njihovom viđenju položaja žene u današnjem svetu.

Znaju se i posvadjati

S jedne strane naišla je na odgovore sestre Klare, koja tvrdi da žene ne trebaju težiti preuzimanju muških uloga, ili odgovore sestre Ane, koja misli da je prvenstvena uloga žene majčinstvo, ali s druge strane i na mnogo “modernija” razmišljanja, kao što je mišeljenje sestre Franke koja smatra da žene ne treba, ni s oltara, ni s pozornice, gurati u takve stereotipe prema kojima se mora udavati ili imati decu, nego da svakome treba dati pravo izbora.

Osim zbog sukoba u mišljenju, i hijerarhijska organizacija može dovesti do nesuglasja među sestrama. “Dolazi do konflikata, kako ne, i neka ih. Ne bi bilo normalno da ih nema. Čudna je to kuća u kojoj ih nema. Mi smo vrlo temperamentna zajednica, i nema tu da se nešto neće izreći što se treba izreći. Kod nas se to ponekad čuje s prvoga sprata do potkrovlja, budite vi bez brige”, kroz smeh joj je priznala sestra Franka.

Ovo je, svakako, samo deo onoga što je Marija Lozo otkrila razgovarajući s časnim sestrama, ali je istakla da će ovu temu još temeljnije istražiti.

Mesečni džeparac – 1500 dinara

Sestru Franku danas boli kad se na časne sestre gleda kao na neradnice koje žive na grbači drugih.

“Nije baš svejedno kada prođeš ulicom pa ti opsuju ili majku, ili ovoga, ili onoga, uz komentar “Crkva ti daje”. U stvarnosti, sve časne ženske zajednice u Hrvatskoj izdržavaju se isključivo od svoga rada”, rekla je ova časna sestra.

“Sve što zaradimo ide u zajednicu, a džeparac koji dobijemo je skroman, 1500 dinara mesečno, ali mislim da ni ne treba biti veći jer zapravo imaš sve što trebaš”, rekla je sestra Vinka.