И ЧАСНЕ СЕСТРЕ ИМАЈУ ГОДИШЊИ: "Волимо фудбалске утакмице и да обучемо бикини на плажи"

Одговоре на њих пронашла је 26-годишња Марија Лозо магистар социологије, етнологије и културне антропологије истраживајући свакодневницу часних сестара у четири различита самостана у Хрватској.

Марија је, водећи дубинске интервјуе, трагала и за одговорима на пуно комплексније теме, попут разлога због којих су се сестре уопште одазвале овом позиву, њиховом односу према имовини, њиховом ставу према статусу жена у друштву, женском телу, као и о родним улогама или хијерархији у самостанима.

Шала из Дубровника

“Шетајући једног врућег летњег дана пријатељице и ја нашле смо се у близини две часне сестре које су стајале поред неког излога. Према њима је трчала трећа па им је рекла: “Једва сам вас препознала”, па су се све три засмејале, а и ја заједно са њима.”

У том тренутку сам помислила: “И оне се знају шалити. Заиста ме је “шокирала” помисао да не знам готово ништа или јако мало о њиховом животу, па сам тај догађај сматрала добрим подстицајем да учиним нешто у том погледу”,  открила је Марија, која је неколико година касније магистрирала баш с овом темом.

Имена сестара су измишљена да би се заштитила њихова приватност, а ево шта је она све сазнала.

“Ниједна сестра није говорила о неком посебном тренутку “просветљења”, него су све позив описале као жељу и процес који се у њима одвијао пуно пре него што су га прихватиле. Занимљиво је да је сестра Клара као симптом схватања и прихватања позива споменула престанак читања љубавних романа”, објаснила је Лозо, уз напомену како су се прихватањем позива ове жене углавном суочиле с неодобравањем околине.

Годишњи одмори

Ова млада истраживачича сматра да не постоје никакви аргументи који оправдавају већ устаљене ставове да одлазак у самостан представља бег од сиромаштва. Она је такође навела случај сестре Франке, коју је чак и њен стриц, иначе свештеник, дуго одговарао од тог позива.

Дакле, Марија Лозо одлучила је, осим о њиховој свакодневници, разговарати и о различитим “занимљивостима” из њиховог свакодневног живота јер јој је циљ био приближити категорију часних сестара категорији људског бића.

“Са сестрама које припадају активним редовима разговарала сам тако о годишњем одмору, на који имају право по месец дана сваке године. Свака га користи на различити начин, али све то раде најчешће лети јер су многе од њих запослене у образовним установама. Тада могу ићи на море и купати се, било у једноделном било у дводелном купаћем костиму, а плаже на које иду бирају саме у зависности од тога да ли им је пријатно да се купају на плажама на којима има њима познатих људи или није. Сестра Франка и сестра Винка су, на пример, рекле да им то не представља проблем јер воле дружења. Сестра Франка говорила је и о одласку на разна културна и спортска догађања, па се дотакла и теме фудбала и рекла да редовно иде на утакмице”, открила је Лозо, преноси Слободна Далмација.

Брига о хигијени

“Сестра клариса рекла је да јој је излазак допуштен само у случају гласања на изборима, у случају доласка папе, теже болести и погреба родитеља. Међутим, према њеном признању, сестре најчешће бирају опцију останка у самостанима у свим тим ситуацијама, па чак и у случају погреба родитеља јер сматрају да је њихова молитва с другим сестрама вредна и да због тога нема потребе за изласком”, испричала је.

Одлазак у часне, сви већ знају, значи одрицање од интимности, али то не значи и презир према телу или његово занемаривање. Тако су и ове испитанице Марији без икаквог устручавања говориле о менструацији и пропратним тегобама.

“Отворени разговор о менструацији јако је важан ако се ради о заједници са строгим дневним редом, јер понекад те тегобе утичу на прекиде дневног реда. Међутим, с обзиром на разлике у годинама, не разговарају међусобно све сестре о тој теми, али се ипак о томе говори, посебно у фази преласка у менопаузу, кад се знају шалити да је нека сестра “у климаксу” па зато треба занемарити њену нервозу.

Сестре су нагласиле и потребу хигијене у суочавању с менструацијом, а једна од њих навела је да јој је највећи проблем у мисијама у сиромашним земљама била управо хигијена, мислећи притом на хигијенске улошке које је у појединим државама још увек немогуће купити, открила је Лозо, која је часне испитивала и о њиховом виђењу положаја жене у данашњем свету.

Знају се и посвађати

С једне стране наишла је на одговоре сестре Кларе, која тврди да жене не требају тежити преузимању мушких улога, или одговоре сестре Ане, која мисли да је првенствена улога жене мајчинство, али с друге стране и на много “модернија” размишљања, као што је мишељење сестре Франке која сматра да жене не треба, ни с олтара, ни с позорнице, гурати у такве стереотипе према којима се мора удавати или имати децу, него да свакоме треба дати право избора.

Осим због сукоба у мишљењу, и хијерархијска организација може довести до несугласја међу сестрама. “Долази до конфликата, како не, и нека их. Не би било нормално да их нема. Чудна је то кућа у којој их нема. Ми смо врло темпераментна заједница, и нема ту да се нешто неће изрећи што се треба изрећи. Код нас се то понекад чује с првога спрата до поткровља, будите ви без бриге”, кроз смех јој је признала сестра Франка.

Ово је, свакако, само део онога што је Марија Лозо открила разговарајући с часним сестрама, али је истакла да ће ову тему још темељније истражити.

Месечни џепарац – 1500 динара

Сестру Франку данас боли кад се на часне сестре гледа као на нераднице које живе на грбачи других.

“Није баш свеједно када прођеш улицом па ти опсују или мајку, или овога, или онога, уз коментар “Црква ти даје”. У стварности, све часне женске заједнице у Хрватској издржавају се искључиво од свога рада”, рекла је ова часна сестра.

“Све што зарадимо иде у заједницу, а џепарац који добијемо је скроман, 1500 динара месечно, али мислим да ни не треба бити већи јер заправо имаш све што требаш”, рекла је сестра Винка.