I OVO ĆE PROĆI: Najlepša kineska priča o sreći, očaju i dve kutijice

Jednoga dana, kada je osetio da mu se bliži sudnji čas, otac je pozvao sina. Izvadio je dve kutije, crnu i belu, i rekao sinu: "Nažalost, nemam ništa da ti ostavim osim ove dve kutije. Dobro ih čuvaj i ne otvaraj ih dok ne dođe vreme. Kada ti bude najteže u životu, otvori belu kutiju. A kad ti bude najlepše, kad budeš najsrećniji, tada otvori crnu". 

Starac je izdahnuo, a mladić ga je skromno, ali dostojanstveno ispratio na večni počinak. Onda je spakovao sve što je imao: posudu, štapiće za jelo, pamučnu košulju i one dve kutijice, i tako krenuo u svet. 

Počeo je da, kao i otac, radi najteže poslove. Poslodavci su ga izrabljivali, često je radio za porciju pirinča. Spavao bi pod vedrim nebom, onda kad je imao vremena za spavanje. Bio je stalno umoran, nesrećan i očajan. Na ogrubelim rukama je neprestano imao žuljeve, mlado lice su mu već izbrazdale bore, a imao je samo činiju pirinča na dan. 

Da nevolja bude veća, usledile su poplave. Velika reka Jang Ce se izlila i poplavila polja i oranice. Nastala je velika glad, i za mladića više nije bilo ni posla. Lutao je bespućima, spavao po šumama, a hranio se bobicama i korom drveta. Peklo ga je sunce, smrzavao se na jutarnjem mrazu, od kiše se krio ispod krošnji drveća. 

Jedne noći dok je spavao, neko mu je ukrao skoro sve što je imao: posudu za pirinač, pamučnu košulju i poslednja dva juana... To ga je dotuklo. Izgubio je svaku nadu i odlučio da se ubije. 

Krenuo je ka litici i kleknuo na ivici provalije. U najvećem očaju sklopio je ruke zatraživši oproštaj od neba za ono što će učiniti. I dok je spuštao malaksale ruke niz telo, napipao je mali zavežljaj ušiven u pojas. Bile su to dve očeve kutijice. 

Setivši se očevih reči, on uze belu kutijicu i otvori je. U njoj je bila mala pirinčana hartija i na njoj očevom rukom napisan natpis: "Ovo će proći". 

Očeva poruka dala mu je snage da nastavi.

Istog dana se zaputio ka obližnjem gradu. Došavši do kapije, video je da na ulazu stoji kolona seljaka koja nije mogla da uđe kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli na samom ulazu. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i kolona je prošla. Sa njima je i on ušao u grad.

Lutao je gradskim trgovima nekoliko dana, a onda ga je zaustavio omaleni stari Kinez. Rekao mu je da ga je tražio jer su mu seljaci rekli da zna da čita i piše, a njegovom gospodaru je hitno potreban pisar.

Dobio je posao kod strogog plemenskog starešine. Radio je teško, ali mirnih ruku i čista srca. Ubrzo su počeli da mu dolazi mnogi seljani kojima je trebalo nešto da se napiše, pročita ili protumači. Svima je izašao u susret. Strogi gradski starešina je bio pravedan čovek i znao je da uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagrađivao, ubrzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da živi.

Sreća mu se osmehnula i sve se promenilo. U narednim godinama, mladić je postao gazda malenog imanja i stekao znatno materijalno bogatstvo. Radio je sve više umesto samog gradskog starešine kojeg su slomile godine i već je postao star i onemoćao. Poverio je svom mladom pisaru ne samo svoje poslove, nego i ruku svoje lepe kćeri.

Živeli su u ljubavi i izrodili mnogo dece. Zajedno su uvećali svoje bogatstvo do neslućenih razmera. Mladić je mnoga predvečerja provodio ispijajući čaj u dobro ohlađenim prostorijama svom prelepog doma, razgovarajući sa svojom voljenom ili ućeći svoje sinove komplikovanim kineskim karakterima, čitajući Konfučija i prvi put u životu je pomislio može li biti srećniji nego što je sad.

Jedne takve predvečeri, setio se celog svog života koji je prošao, od najgore bede do savršene sreće. Setio se svih svojih očaja, svoje želje da se ubije kad mu je bilo najteže, setio se oca. Tada se setio i one druge kutijice koju mu je otac dao. 

Otvorio je crnu kutijicu. U njoj je bio smotan komad pirinčanog papira. Razmotao ga je, a na njemu je očevim rukopisom bilo zapisano: ” I ovo će proći.”