И ОВО ЋЕ ПРОЋИ: Најлепша кинеска прича о срећи, очају и две кутијице

Једнога дана, када је осетио да му се ближи судњи час, отац је позвао сина. Извадио је две кутије, црну и белу, и рекао сину: "Нажалост, немам ништа да ти оставим осим ове две кутије. Добро их чувај и не отварај их док не дође време. Када ти буде најтеже у животу, отвори белу кутију. А кад ти буде најлепше, кад будеш најсрећнији, тада отвори црну". 

Старац је издахнуо, а младић га је скромно, али достојанствено испратио на вечни починак. Онда је спаковао све што је имао: посуду, штапиће за јело, памучну кошуљу и оне две кутијице, и тако кренуо у свет. 

Почео је да, као и отац, ради најтеже послове. Послодавци су га израбљивали, често је радио за порцију пиринча. Спавао би под ведрим небом, онда кад је имао времена за спавање. Био је стално уморан, несрећан и очајан. На огрубелим рукама је непрестано имао жуљеве, младо лице су му већ избраздале боре, а имао је само чинију пиринча на дан. 

Да невоља буде већа, уследиле су поплаве. Велика река Јанг Це се излила и поплавила поља и оранице. Настала је велика глад, и за младића више није било ни посла. Лутао је беспућима, спавао по шумама, а хранио се бобицама и кором дрвета. Пекло га је сунце, смрзавао се на јутарњем мразу, од кише се крио испод крошњи дрвећа. 

Једне ноћи док је спавао, неко му је украо скоро све што је имао: посуду за пиринач, памучну кошуљу и последња два јуана... То га је дотукло. Изгубио је сваку наду и одлучио да се убије. 

Кренуо је ка литици и клекнуо на ивици провалије. У највећем очају склопио је руке затраживши опроштај од неба за оно што ће учинити. И док је спуштао малаксале руке низ тело, напипао је мали завежљај ушивен у појас. Биле су то две очеве кутијице. 

Сетивши се очевих речи, он узе белу кутијицу и отвори је. У њој је била мала пиринчана хартија и на њој очевом руком написан натпис: "Ово ће проћи". 

Очева порука дала му је снаге да настави.

Истог дана се запутио ка оближњем граду. Дошавши до капије, видео је да на улазу стоји колона сељака која није могла да уђе кроз градску капију, јер нико није умео да прочита шта пише на великој табли на самом улазу. Младић је пришао, прочитао им гласно шта пише и колона је прошла. Са њима је и он ушао у град.

Лутао је градским трговима неколико дана, а онда га је зауставио омалени стари Кинез. Рекао му је да га је тражио јер су му сељаци рекли да зна да чита и пише, а његовом господару је хитно потребан писар.

Добио је посао код строгог племенског старешине. Радио је тешко, али мирних руку и чиста срца. Убрзо су почели да му долази многи сељани којима је требало нешто да се напише, прочита или протумачи. Свима је изашао у сусрет. Строги градски старешина је био праведан човек и знао је да узврати своме писару. Добро га је награђивао, убрзо му је одвојио и део у својој кући где је младић почео да живи.

Срећа му се осмехнула и све се променило. У наредним годинама, младић је постао газда маленог имања и стекао знатно материјално богатство. Радио је све више уместо самог градског старешине којег су сломиле године и већ је постао стар и онемоћао. Поверио је свом младом писару не само своје послове, него и руку своје лепе кћери.

Живели су у љубави и изродили много деце. Заједно су увећали своје богатство до неслућених размера. Младић је многа предвечерја проводио испијајући чај у добро охлађеним просторијама свом прелепог дома, разговарајући са својом вољеном или ућећи своје синове компликованим кинеским карактерима, читајући Конфучија и први пут у животу је помислио може ли бити срећнији него што је сад.

Једне такве предвечери, сетио се целог свог живота који је прошао, од најгоре беде до савршене среће. Сетио се свих својих очаја, своје жеље да се убије кад му је било најтеже, сетио се оца. Тада се сетио и оне друге кутијице коју му је отац дао. 

Отворио је црну кутијицу. У њој је био смотан комад пиринчаног папира. Размотао га је, а на њему је очевим рукописом било записано: ” И ово ће проћи.”