ISPITIVANJE NA MEDICINSKOM FAKULTETU JE LOŠE: Nastava dobra, ocene nisu ogledalo znanja

Prvo ugrađivanje veštačkog srca u Srbiji koje ne radi veliki broj zemalja, nagrada za uspeh u poslu koju dodeljuje Svetska agencija za istraživanje kvaliteta (dobile još samo tri medicinske ustanove, nijedna iz Evrope), povelja Srpskog lekarskog društva – sve to je ispisano na prednjoj strani medalje na vratu Kliničkog centra Srbije (KCS), bolnice koja ima 8 hiljada zaposlenih, 3.500 postelja i koja godišnje brine o milion i 300 hiljada bolesnika. S druge strane medalje, (ne)očekivano, postoje ozbiljne optužbe koje je izneo direktor Centra, profesor dr Miljko Ristić. Razgovarali smo sa njim o potresu koji su u javnost izazvale njegove reči da Medicinski fakultet (MF) zbog privilegovanog sistema ocenjivanja neopravdano proizvodi preveliki broj lekara s visokim prosekom oko 10, koje KCS na osnovu autoriteta dobrih ocena na ispitima prima u svoje redove. Zbog toga su sve češći slučajevi da se zapošljavaju osobe čiji nivo znanja nikako ne odgovara visokom proseku koji im krasi diplomu.

– Kako je taj neko došao do visokog proseka između 9 i 10 i zašto je takvih sve više? Zato što sistem ocejivanja na fakultetu pruža mogućnost za zloupotrebu i poklanjanje ocena. Tačno se zna da određen student polaže određenog dana, u određeno vreme, kod određenog profesora. To je prostor za korupciju, ne samo za guranje sopstvene dece. Ima tu više elemenata koji bi morali da se istraže. Zašto studenti dobijaju veće ocene od onih koje zaslužuju – pita se profesor.

On ističe da se to može ispraviti samo promenom sistema ispitivanja i da je neophodno uvesti šifrirano testiranje tako da se ne zna ime studenta koji polaže.

– Njegov identitet se otkriva tek kad ga oceni komisija. Tako će prosečna ocena zaista biti rezultat znanja i mi ćemo znati šta dobijamo kad primimo nekog sa ocenom 10. Najviše volim kada na KCS dođe lekar sa prosekom između 8 i 8.5. To je neki zaslužen prosek i znam šta da očekujem. U poklanjanju ocena nema mere – cilj nije da dobiju 7 ili 8, već ni manje ni više nego 10. Čim je preko 9, nešto je sumnjivo – uverava dr Ristić.

– Medicinski fakultet se osetio prozvanim, ali ja ponovo ističem da je nastava na fakultetu dobra, ali je zato sistem ispitivanja loš. Kad sam ja studirao, 70-ih, u tadašnjoj istoriji Medicinskog fakulteta koji je postojao tridesetak godina je bilo samo tri studenta koji su završili sa maksimalnim prosekom. A danas ih ima na desetine, a možda i stotine – nisu nestručni, imaju diplomu, ali za rad u KCS-u je potrebno izdvojiti najbolje! Kod nas dolaze pacijenti sa najtežim bolestima, koje ne mogu da se leče u manjim bolnicama.

– Red je da na konkursima primate najbolje. I u fudbalu je tako – angažujete igrače na osnovu određenih kriterijuma kao što su brzina, koliko je dao golova, da li ima iskustva. Zato je i u medicini logično da prednost imaju oni sa većim prosekom. Određen vid testiranja mora da bude obavezan, te sam razmišljao da uvedemo probni rad od jedog do tri meseca gde bismo videli da li neko vredi li ne. Na neki način to već imamo zato što kod nas mnogo lekara radi na određeno od četiri do šest meseci. Tako odlučujemo kako ćemo popunjavati ono malo mesta za stalno zapošljenje koje dobijamo godišnje. Lane smo dobili 40, a 300 lekara radi na određeno. Taj sistem nam je dao mogućnost da izaberemo lekare koji su zaista kvalitetni. Mislim da bi neki vid probanja morao da bude obavezan.

– Kada primimo nekog sa ogromnim prosekom, to radimo sa respektom, mislimo da on zna i da je kvalitetan. Međutim, u prvoj viziti se već zapitate da li je to zaista tako, a posle druge već shvatite da to nema veze s prosekom koji se prikazuje. On je zablokirao jedno mestu na KCS-u, ima adut koji se zove visok prosek i pitanje je kako ga skloniti. Takvi beže od pacijenata jer znaju da ne znaju. Sklanjaju se, prepisuju neku sitnu terapiju i to je veoma štetno. Naravno, to se ne odnosi na sve, nije većina takva. Dosta je mladih i kvalitetnih lekara. Problem je što je sve više negativnih primera. Dovoljno je da umre jedan pacijent zbog takvog nesavesnog lečenja da se zapitate šta on tu radi!

– Rekao samo ono što svi znamo – da u poslednjih 20 godina postoji lečenje preko veze. Baš kao što se i kod frizera i automehaničara ide preko neke veze – da bi vam neka usluga bila kvalitetnije pružena. To je pogodilo i moje kardiologe, pogotovo zato što sam dodao da ih u KCS-u ima 101, a da imam poverenja samo u njih 10!

– Jedan od kardiologa je docent i desilo se da pošalje kući pacijenta iz Urgentnog centra čiji je pritisak bio 250 sa 150. To ne sme da se radi! Čoveku ni ujutru nije bilo dobro, javio se na pregled, ali je umro. Takođe, od njih 101 teško da ih je 20 koji znaju valjano da rade ultrazvuk, a kardiologija je danas nemoguća bez toga. I oni su sebi dali za pravo da budu pogođeni, a zna se šta najviše boli. U ugradnji veštačkog srca, koji je džinosvski korak u srpskoj medicini, ni jedan od tih 100 kardiologa nije učestvovao. Niko od njih nije kompetentan da vodi te pacijente. Oni su ti koji treba da se bave novitetima, tehnologijom, da idu po svetskim kongresima i da donesu u zemlju nove vesti. Nisam ja nikog prozivao zato što ga ne volim, nego zbog ovih konkretnih podataka. To je samo konstatacija!

– I ranije sam o tome govorio. Pričao sam da desetke uglavnom dobijaju deca profesora. Na ovoj funkciji sam dve godine. Možda sam zakasnio što nisam krenuo odmah, ali sad je kraj godine i vreme je da se sumiraju rezultati. Taj problem ne potiče od pre godinu-dve, zato su se i osetili prozvanim oni koji su trebali da reaguju za vreme svog mandata – Dragan Delić, bivši predsednik Zdravstvenog saveta Srbije, a sada predsednik Lekarske komore, zatim bivši dekan Medicinskog fakulteta Vladimir Kostić, kao i Dušan Milisavljević, narodni poslanik i doskorašnji predsednik skupštinskog Odbora za zdravlje i porodicu.

– Meni bi bilo lepo da pričam samo o nagradama i uspesima KCS. I da uživam! Ali bode mi oči, na ovom mestu na kom se nalazim, kad vidim nepravilnosti koje ugrožavaju života pacijenta. Meni kao direktoru Centra često stižu žalbe pacijenata i njihove rodbine, gde se imenom i prezimenom optužuje lekar za nesavesno lečenje. Za takve postupke se i sudi nekim lekarima, ali to mediji ne prenosi osim ako ne dođe do presude. A i tada se krije i malo toga dođe do javnosti. Mi smo jedina zemlja u Evropi koja nema izveštaj o broju lekara koji su osuđeni za pogrešno lečenje!

– Malo je para u medicini, zaista. Nikad dovoljno. Ali koliko god se mi žalili na neke nedostatke, zdravstveno osiguranje građana je dosta dobro – veliki broj usluga je besplatan. To nije slučaj u inostranstvu, gde je osnovna nega besplatna, ali je zato broj usluga značajno ograničen, a za ostale se plaća. U Srbiji nema bolesti za koju prijem u bolnicu nije besplatan, uključujući osnovno lečenje. Dok pacijent leži u najvećim, tercijarnim ustanovama, poput KCS-a, svi lekovi ma koliko bili skupi su besplatni. Tako da Srbija ipak odvaja dobre pare za zdravstvo. Ponavljam da naš kadar nije većinski nestručan. Daleko od toga! Problem je što nedovoljno stručni ljudi imaju visoke proseke, te mladi imaju problem pri zapošljavanju i sve češće odlaze u inostranstvo.

– Mora da se nađe neki model da se zaposli kadar koji mi školujemo i koji je dobar. Veliki je problem primanja mladih lekara i zato imamo odliv u Nemačku, kojoj fale visokoobrazovani te im nudi plate od 3.000 evra mesečno. Moja plata je oko 140.000 dinara, a novozaposleni lekar u KCS-u prima tek nešto više od 50.000. Granice su otvorene, brzo se stiže u svaki kraj Evrope i normalno je što ljudi idu. Tako da će Srbija jako brzo ostati bez kadra. U moje vreme je bilo lakše zaposliti se i nikada nisam želeo da odem u inostranstvo, ali da sam danas na mestu mladih, možda bih i ja razmišljao – zaključuje profesor dr Miljko Ristić.

Sergej Komnenić