ISPOVEST ALEKSEJA KOJI JE POBEGAO IZ UKRAJINE: "Terali su me da se borim protiv Rusa! Nisam mogao protiv svoje krvi!"
“Veoma mi je teško zbog situacije u mojoj zemlji, ali morao sam da napustim Ukrajinu jer su me terali u rat protiv Rusa. To stvarno nisam mogao, jer sam i ja sam Rus!“, kaže Aleksej koji se nalazi u centru za azilante u Krnjači za Srbiju Danas.
Konačnu odluku da napusti zemlju doneo je nakon što je dobio poziv da se priključi vojnicima i krene u borbu protiv kako sam kaže “svoje krvi“.
“Hteli su da me regrutuju da se borim na strani Ukrajinaca, da se borim protiv svoje braće Rusa. Nisam mogao da ratujem protiv svoje krvi, jer i ja sam Rus. Ja sam miran čovek, nisam hteo u rat“, seća se sa knedlom u grlu Aleksej zašto je morao da napusti zemlju u kojoj je odrastao.
Na put za Srbiju krenuo je sam, a kako kaže ovde želi i da otpočne novi život:
“Već šest meseci sam u Srbiji i želim tu da ostanem. Srbija je lepa zemlja, moja bratska zemlja. Imam i prijatelje u Beogradu zbog kojih želim da sam tu“, kaže Aleksej za portal SrbijaDanas.com.
Uvek nasmejan iako živi od samo 30 evra
Aleksej koji je šest meseci u Srbiji čeka da dobije papire kako bi mogao da nađe posao.
“Sada čekam da dobijem papir o azilu, kako bih mogao ovde da pronađem posao, odem iz kampa i odpočnem život u Beogradu. Ljudi pričaju da je kriza, da u Srbiji nema posla. Ipak, ja sam uveren da je drugačije. Posla ima, samo ga treba tražiti, jer niko neće da dođe da vas moli da radite“, uveren je on.
Dok je situacija u njegovoj zemlji bila mirna Aleksej je imao posao i radio kao inženjer u fabrici metalurgije. Bio je srećan i imao porodicu. Danas je sam, u tuđoj zemlji koju ipak doživljava kao svoju:
“Nemam porodicu, imao sam ženu, ali sam se razveo. Živeo sam 6 godina u Madridu, gde sam i upoznao bivšu ženu koja je Španjolka. U Ukrajini sam radio u fabrici metalurgije kao inženjer. Na radnom mestu sam zadobio poredu zbog koje sam prestao da radim. Tada sam ostvario pravo na penziju od koje danas živim. To je nekih 30 evra, i to mi je dovoljno da kupim cigare i kafu, a ostalo imam ovde u centru. Ipak, ne želim tako da živim. Hoću da pronađem posao da bih imao novca“, ispričao je za naš portal svoju životnu priču Aleksej.
Život u centru za Azilante mu nije loš, on je uvek nasmejan, ali ono što ga boli je i to što nema sa kim da priča svoj jezik.
“Ovde, u kampu mi je lepo. Nemam problema sa ostalim azilantima, znam pet jezika. Ali Ruski i Ukrajinski ovde ne pričam, jer nemam sa kim. Pomažem centru, malo radim, malo volontiram kako mi ne bi bilo dosadno“, priča on.
Pogledajte i: