ИСПОВЕСТ АЛЕКСЕЈА КОЈИ ЈЕ ПОБЕГАО ИЗ УКРАЈИНЕ: "Терали су ме да се борим против Руса! Нисам могао против своје крви!"
“Веома ми је тешко због ситуације у мојој земљи, али морао сам да напустим Украјину јер су ме терали у рат против Руса. То стварно нисам могао, јер сам и ја сам Рус!“, каже Алексеј који се налази у центру за азиланте у Крњачи за Србију Данас.
Коначну одлуку да напусти земљу донео је након што је добио позив да се прикључи војницима и крене у борбу против како сам каже “своје крви“.
“Хтели су да ме регрутују да се борим на страни Украјинаца, да се борим против своје браће Руса. Нисам могао да ратујем против своје крви, јер и ја сам Рус. Ја сам миран човек, нисам хтео у рат“, сећа се са кнедлом у грлу Алексеј зашто је морао да напусти земљу у којој је одрастао.
На пут за Србију кренуо је сам, а како каже овде жели и да отпочне нови живот:
“Већ шест месеци сам у Србији и желим ту да останем. Србија је лепа земља, моја братска земља. Имам и пријатеље у Београду због којих желим да сам ту“, каже Алексеј за портал SrbijaDanas.com.
Увек насмејан иако живи од само 30 евра
Алексеј који је шест месеци у Србији чека да добије папире како би могао да нађе посао.
“Сада чекам да добијем папир о азилу, како бих могао овде да пронађем посао, одем из кампа и одпочнем живот у Београду. Људи причају да је криза, да у Србији нема посла. Ипак, ја сам уверен да је другачије. Посла има, само га треба тражити, јер нико неће да дође да вас моли да радите“, уверен је он.
Док је ситуација у његовој земљи била мирна Алексеј је имао посао и радио као инжењер у фабрици металургије. Био је срећан и имао породицу. Данас је сам, у туђој земљи коју ипак доживљава као своју:
“Немам породицу, имао сам жену, али сам се развео. Живео сам 6 година у Мадриду, где сам и упознао бившу жену која је Шпањолка. У Украјини сам радио у фабрици металургије као инжењер. На радном месту сам задобио пореду због које сам престао да радим. Тада сам остварио право на пензију од које данас живим. То је неких 30 евра, и то ми је довољно да купим цигаре и кафу, а остало имам овде у центру. Ипак, не желим тако да живим. Хоћу да пронађем посао да бих имао новца“, испричао је за наш портал своју животну причу Алексеј.
Живот у центру за Азиланте му није лош, он је увек насмејан, али оно што га боли је и то што нема са ким да прича свој језик.
“Овде, у кампу ми је лепо. Немам проблема са осталим азилантима, знам пет језика. Али Руски и Украјински овде не причам, јер немам са ким. Помажем центру, мало радим, мало волонтирам како ми не би било досадно“, прича он.
Погледајте и:
