ISPOVEST IZ NIŠKOG ZATVORA: Ubo sam se i 15 minuta tresao kao da sam stavio ruku u šteker
Sa verom u Boga i crtanjem ikona u zatvorskoj crkvi, nakon 15 godina uzimanja heriona, Aleksandar iz Vranja s najvećom sigurnošću može da tvrdi da je heroin najveće zlo koje ga je snašlo u životu.
Aleksandar je sada sa četrdesetak godina “obeležen” kao višestruki povratnik, koji je nekoliko puta osuđivan za krađu i razbojništvo, a od 2007. je na izdržavanju zatvorske kazne zbog krađe. Smisao života pronašao je u slikanju ikona, a kako kaže uzrok svih njegovih nevolja bila je droga, s kojom se prvi put susreo kada je postao punoletan.
“Počeo sam sa 18 godina, tako što sam upao u loše društvo, pa su me 'vrbovali' oni kojima trebaju novi ljudi. Mislili smo da smo mangupi, zbog uličnog života ni srednju školu nisam završio, a kad je došlo vreme da idem u vojsku, nisam otišao. Inače, mnogi koji smo sada ovde, a imali smo problema s drogom, nismo išli u vojsku“, kaže Aleksandar, pišu Južnevesti.com.
Ovom Vranjancu išlo je na ruku i to što je devedesetih, kako kaže mogao veoma lako da dođe do droge, iz razloga što je živeo blizu granice i što je šverc cvetao, te je droge bilo u izobilju i to na ulicama! Ali, novca nije bilo. Zbog toga je počeo da krade, i kako kaže postao je dobar u otvaranju brava.
Uz drogu ide i gubljenje prijatelja
Aleksandar je zbog droge uništio i svoju porodicu, ali kako kaže i dalje su mu svetla tačka u životu sinovi od 19 i 16 godina.
“Ne znam da li sam godinu dana proveo sa njima“, kaže on, jer je sve vreme bio “na putu”, po Balkanu u potrazi za novcem i drogom.
Uz drogu ide i gubljenje prijatelja, to nije zaobišlo ni Aleksandra. Neki su ga napustili svojevoljno, dok je pola njih, prema njegovim rečima, “overilo”, odnosno umrlo od predoziranja. S obzirom na to da mu je ostalo još godinu dana do kraja robije, smatra da će mu deca biti dovoljan motiv da se bori, ali nije siguran kako će se snaći u spoljnom svetu.
“Ne znam kako ću da se vratim na pravi put, biće teško da ostanem na njemu. Jednom sam nakratko izašao napolje i osećao sam se kao da sam pao s Marsa“, kaže Aleksandar.
On nije konzumirao samo herion, već sve moguće droge od marihuane, preko lekova za smirenje – apaurina i bensedina, do kokaina i kaptagona, koga, kaže, koriste mudžahedini kada idu u rat. Kada je padao u velike krize, koristio je bukvalno šta je stigao, jednom priliko heroin je pomešao sa mišomorom!
“Ubo sam se tada u nogu, i narednih 15 minuta sam se tresao kao da sam stavio ruku u šteker. Međutim, posle toga nisam krizirao, ali 'filing' nije dobar kao heroinski. Zapravo, heroinski 'filing' je lep, a ne dobar. Nije uvek dobro sve ono što je lepo“, priča Aleksandar.
Dva puta se predozirao i bio “jednom nogom u grobu”. Drugi i, na sreću, poslednji put, bilo je sredinom devedesetih kada se probudio na Urgentnom odeljenju u Vranju prekriven čaršavom, odakle je pobegao kroz prozor.
