Ispovest žene koja je preživela Aušvic: "Anđeo smrti me poslao na prinudni rad!"
Pre 70 godina oslobođen je Aušvic, najstrašnija fabrika smrti ikada stvorena u kojoj je pojedinim danima i po 2.000 ljudi ubijano na sat. Jedna od retkih preživelih je Jevrejka iz Srbije Žuža Marinković (93) koja je u Aušvic odvedena 1944. godine.
“U zoru 25. maja pojavili su se mađarski žandarmi i naredili da u roku od jednog sata spremimo stvari, samo ono što možemo da ponesemo. Na ranžiranoj stanici, posle pregleda da nismo sakrili neku dragocenost, uterali su nas u stočne vagone. Starice, starci, žene, deca, bolesnici, priklješteni jedni uz druge. Ni kapi vode. Moja majka je gubila svest, a ja nisam imala gde da je spustim“, priseća se Žuža za Blic. Posle šest dana dočekao ih je natpis “Arbat maht fraj“ na železničkoj stanici Aušvic.
“Selekcija je odmah počela. Muškarci na jednu stranu, starci i deca na drugu, mi žene na treću. SS-ovci su nas gonili psima vičući: 'Los!los!', priseća se ona.
Jozef Mengele bio je nacistički lekar koji je stekao nadimak Anđeo smrti zbog okrutnih eksperimenata koje je vršio na ljudima u Aušvicu.
Fabrika smrti radila je po strašnom rasporedu.
“Skinuli su nas do gola, ošišali, a onda poslali u kupatilište. Kad me je majka videla onako bez kose, počela je histerično da smeje. Nismo znale ni koji je dan ni datum. Nismo znale šta se dešava u logoru. Sedele bismo u barakama koje su su prokišnjavale, stisnute jedna uz drugu u krpama i – čekale. Verovale smo da nas drže tu da bi nas kasnije uputili na rad. Pojma nismo imale da ljude ubijaju i spaljuju. Pojma!“ priča Žuža za taj list.
Ona se seća da su žene nestajale:
“Koja padne tokom prebrojavanja, a prebrojavali su nas satima, svako jutro i veče, nestajala bi...Više tu ženu ne bismo videle“.
Jednog jutra pregledao ih je i lično dr Jozef Mengele.
“Nismo mi tad znale ko je on. Stajale smo tog jutra gole, ošišane i obrijane, u red po pet. Ušao je mlad oficir za koga su nam rekli da je lekar. Posmatrao nas je pažljivo, okretao, gledao. Vršio je odabir. Mene je, valjda zbog krupne konstitucije, izdvojio prvu. Čim me je odvojio, moja majka je istupila i rekla: 'Hoću i ja!'“, priseća se Žuža. Nisu znale da ih vode u novi logor u Češkoj, da rade u kuhinji, gde su ostale do oslobođenja.
