Исповест жене која је преживела Аушвиц: "Анђео смрти ме послао на принудни рад!"
Пре 70 година ослобођен је Аушвиц, најстрашнија фабрика смрти икада створена у којој је појединим данима и по 2.000 људи убијано на сат. Једна од ретких преживелих је Јеврејка из Србије Жужа Маринковић (93) која је у Аушвиц одведена 1944. године.
“У зору 25. маја појавили су се мађарски жандарми и наредили да у року од једног сата спремимо ствари, само оно што можемо да понесемо. На ранжираној станици, после прегледа да нисмо сакрили неку драгоценост, утерали су нас у сточне вагоне. Старице, старци, жене, деца, болесници, прикљештени једни уз друге. Ни капи воде. Моја мајка је губила свест, а ја нисам имала где да је спустим“, присећа се Жужа за Блиц. После шест дана дочекао их је натпис “Арбат махт фрај“ на железничкој станици Аушвиц.
“Селекција је одмах почела. Мушкарци на једну страну, старци и деца на другу, ми жене на трећу. SS-ovci су нас гонили псима вичући: 'Лос!лос!', присећа се она.
Јозеф Менгеле био је нацистички лекар који је стекао надимак Анђео смрти због окрутних експеримената које је вршио на људима у Аушвицу.
Фабрика смрти радила је по страшном распореду.
“Скинули су нас до гола, ошишали, а онда послали у купатилиште. Кад ме је мајка видела онако без косе, почела је хистерично да смеје. Нисмо знале ни који је дан ни датум. Нисмо знале шта се дешава у логору. Седеле бисмо у баракама које су су прокишњавале, стиснуте једна уз другу у крпама и – чекале. Веровале смо да нас држе ту да би нас касније упутили на рад. Појма нисмо имале да људе убијају и спаљују. Појма!“ прича Жужа за тај лист.
Она се сећа да су жене нестајале:
“Која падне током пребројавања, а пребројавали су нас сатима, свако јутро и вече, нестајала би...Више ту жену не бисмо виделе“.
Једног јутра прегледао их је и лично др Јозеф Менгеле.
“Нисмо ми тад знале ко је он. Стајале смо тог јутра голе, ошишане и обријане, у ред по пет. Ушао је млад официр за кога су нам рекли да је лекар. Посматрао нас је пажљиво, окретао, гледао. Вршио је одабир. Мене је, ваљда због крупне конституције, издвојио прву. Чим ме је одвојио, моја мајка је иступила и рекла: 'Хоћу и ја!'“, присећа се Жужа. Нису знале да их воде у нови логор у Чешкој, да раде у кухињи, где су остале до ослобођења.
